Србија - значајни центар биодиверзитета у Европи
Заједница мезијске планинске букве са ловорвишњом
Биологија врсте Prunus laurocerasus L.
Мере заштите и угроженост
Историјат истраживања врсте
Prunus laurocerasus - глобалне климатске промене и губитак биодиверзитета
Историјат истраживања зеленичета

Вегетација Србије карактерише се високо израженим диверзитетом, као и значајним бројем ендемичних и реликтних биљних заједница. До сада је регистровано 1399 асоцијација у оквиру 242 свезе, 114 редова и 59 вегетацијских класа, па територија Србије представља значајан центар вегетацијског и екосистемског диверзитета Европе. Највећи диверзитет констатован је у листопадним шумама класе Querco-Fagetea (листопадне и широколисне шуме и шибљаци). У оквиру ове класе регистровано је 1498 врста, односно 52.5 процената свих врста присутних у Србији. У генофонду васкуларне флоре Србије посебну вредност представљају реликти, врсте велике старости. У Србији реликти настањују специфична станишта, пре свега кањонске долине река, планинске врхове и енклаве степских подручја у Војводини.

Мезијске планинске букове шуме се у Србији најчешће јављају на надморским висинама између 600 и 1600м, у виду јасно израженог појаса, заузимајући терене различитих нагиба и свих експозиција, у условима умерено-континенталномезијске или прелазне илирско-мезијске климе. То су монодоминантне или мешовите шуме са склопљеним или готово склопљеним спратом високог дрвећа у коме апсолутно доминира мезијска буква (Fagus moesiaca) и спратом високог жбуња у коме у посебним случајевима доминирају божиковина (Ilex aquifolium) или зелениче (Prunus laurocerasus).

Асоцијација Lauroceraso-Fagetum Б.Јовановић 1967 је ретка и специфична реликтна заједница букве са зеленичетом која се налази само на планини Острозуб, у југоисточној Србији, и представља део предела Грделице. Простире се на свега неколико хектара, на 1200-1300м надморске висине, на влажном, врло хладном, скелетном, јако киселом смеђем земљишту, на проређеним деловима чисте састојине букове шуме. Шума букве са зеленичетом као реликтна терцијерна фитоценоза указује на прошлост флоре Грделичке клисуре и климатске услове који су у њој владали.

У спрату дрвећа апсолутно доминира мезијска буква, док је за спрат високог жбуња карактеристична доминација зеленичета. У другом спрату дрвећа и спрату жбунова јављају се још и Betula verrucosa (бреза), Corylus avellana (леска), Populus tremula (јасика), Salix caprea (ива), Sorbus aucuparia (јаребика) и друге врсте. Спрат приземне флоре је углавном слабо развијен и сиромашан.

Prunus laurocerasus (зелениче, или ловорвишња) је зимзелени жбун, или ниско дрво, високо 6-8 метара. Цвета од априла до маја месеца, а цветови се опрашују инсектима (мелиофилија). Плодоноси у августу и септембру. Плод једу неке врсте птица, па тако учествују у могућем расејавању ове врсте.

Опште распрострањење: Кавказ, Закавказје, Иран, Мала Азија, Пелопонез, Бугарска, Србија. Популација зеленичета на Острозубу је у тесној повезаности са водним режимом извора и потока крај којих расте, а бројност популације се процењује на свега неколико стотина одраслих јединки, на површини од око 1000 м².

Букова шума на планини Острозуб, у чијем једном делу је и станиште зеленичета, први пут је стављена под заштиту државе још 1950. године, решењем Завода за заштиту и научно проучавање природних реткости НР Србије. Заштићена површина износи укупно 41.7 ха и налази се на подручју општина Лесковац и Црна трава. Врста је као природна реткост у Србији заштићена законом (Сл.гл. Р.Србије бр. 66/91, 83/92 и 50/93). Као терцијерни реликт на граници свог данашњег природног ареала, зелениче на Острозубу представља посебну таксономску категорију, па јој, узимајући у обзир њен научни и декоративни значај, као и лековита својства, треба посветити адекватну пажњу и примењивати адекватне мере заштите.

Измена еколошких фактора неопходних за живот ове врсте могла би да наруши стабилност ове мале популације. Било каква сеча и проређивање довели би до великих поремећаја у режиму влажности и светлости њеног станишта.

Према Црвеној књизи флоре Србије зелениче је категорисан као крајње угрожен таксонсон у Србији (CR-Srb B_1+2c). Таксон није уврштен у европску и светску црвену листу флоре, али се у суседној Румунији налази у категорији рањивог таксона (VU).

Откриће ове врсте у Србији и истраживања везана за зелениче веома су занимљива, а у њих су укључени знаменити српски ботаничари европског формата, с краја XIX и почетком XX века, који су, може се слободно рећи, своји радом и доприносом у ботаници подизали углед Србије на научном, а самим тим и културном плану. Ту се пре свега мисли на Јосифа Панчића, познатог ботаничара и првог председника САНУ, који је, истражујући просторе источне Србије, 1886 године открио ову врсту на Острозубу. Панчић је остао у уверењу да због непољних климатских услова, јер се налази на западној граници свог ареала, ова врста овде не може да цвета. Истог мишљења био је и еминентни српски ботаничар с почетка XX века, Недељко Кошанин, који је у свом раду из 1923 године "Живот терцијерних биљака у данашњој флори" такође тврдио да се ова биљка на Острозубу размножава искључиво вегетативно. Проучавајући екологију ове врсте, Емилија Илић је 1951 године пронашла два пресађена примерка зеленичета у фази цветања у селу Лопушањ, на 19км удаљености од Острозуба, али на знатно нижој надморској висини (700м). Без обзира на то, мишљење да зелениче не цвета на једином природном станишту у Србији, остало је уврежено скоро читав век. Тек у мају месецу 1983. године, обилазећи Острозуб заједно са својим студенатима, професор Новица Ранђеловић је уочио присуство већег броја јединки зеленичета у пуном цвету, па је заблуда која је трајала скоро један век разрешена. Детаљан опис о проналаску ове врсте може се наћи у фељтону који је објављен у часопису "Зелениче".

Касније дискусије о томе да ли је његово цветање и плодоношење резултат ревитализације врсте, пошто је станиште зеленичета стављено под заштиту државе 1950 године као строги резерват природе, или су у питању неки други разлози, још увек нису довеле до задовољавајућег закључка. Постоје подаци (Илић, Е. 1951), а после тога и мештана (према истраживању Н.Ранђеловића), да се некада током зимских месеци стока прехрањивала лишћем зеленичета, а из истих разлога мештани су откидали његове гране.

Ипак, и поред чињенице да зелениче цвета и плодоноси, његова семена немају способност сазревања, тако да семенска обнова ове врсте није могућа. Почетком педесетих година, Српска академија наука је управо због научног значаја зеленичета, као и специфичности вегетације на Острозубу, поставила станицу за еколошка мерења у зони Зеленичја - заштићеном подручју. На жалост, у то време није се стигло даље од неких иницијалних истраживања.

У светлу актуелних климатских промена и штетних утицаја који су последица глобалног отопљавања, губитак биодиверзитета, односно нестанак врста, представља један од драстичних проблема који могу довести до несагледивих последица. Утицај климатских промена на биодиверзитет је тема којој се последњих година у свету даје изузетна пажња. Постоје различити начини праћења утицаја климатских промена на живи свет, а у фокусу истраживања су одређене биљне или животињске врсте или одређени типови вегетација. Један од веома сензибилних објеката за праћење климатских промена могу да буду врсте које се налазе на граници природног распрострањења. На таквим стаништима могуће је пратити ефекат утицаја климатских промена на ширење или смањење њихових ареала , или на промене времена цветањеа, плодоношења, сазревања плода и сл (фенолошке промене). Управо због тога је потребно посветити више пажње у истраживању екологије зеленичета и сличних врста које се налазе на граници свог ареала.

1. Панчић, Ј. (1887): Der Kirschlober im Sud-Osten von Serbien. - Konglich-serbische Staatsbuchdruckerei, Београд
2. Адамовић, Л. (1908): Флора југоисточне Србије. - Рад Југословенске Академије Знаности и Умјетности 175, Математичко-природословни разред 44: 153-214.
3. Адамовић, Л. (1909): Die Vegetationsverhaltnisse der Balkanlander (Mosische Lander) umfassend Serbien, Altserbien, Bulgarien, Pstrumelien, Nordthrakien und Nordmazedonien. In: Engler, A., Drude, O. (Eds): Die Vegetation der Erde 11: 1-567. - Wilhelm Engelmann, Liepzig.
4. Илић, Е. (1951): Прилог познавању екологије Prunus laurocerasus L. на Острозубу у Србији. - Српска академија наука, Зборник радова 11, Институт за екологију и биогеографију 2: 253-258.
5. Јовановић, Б.(1967): Фитоценоза са зеленичетом на Острозубу (Lauroceraso-Fagetum). - У: Јосифовић, М (ед.), Панчићев зборник у спомен 150. годишњице његовог рођења, 127-137, САНУ, Одељење Природно-Математичких наука, Београд
6. Јовановић, Б., Атанацковић, Б. (1973): Вегетацијска карта са еколошко-фитоценолошком анализом (коментаром) подручја "Крушевац1". - Институт за биолошка истраживања "Синиша Станковић", 1 лист карте величине 58.3 x 47.6цм у размери 1:50000; коментар карте 15 листова.
7. Ранђеловић, Н., Мартиновић, З., Сотиров, С., Јовановић, В., Ружић, М., Стаменковић, В., Hill, D. A. , Кривошеј, З., Ранђеловић, В. (1983): Prunus laurocerasus L. на Острозубу цвета. - Гласник природњачког музеја у Београду Б38: 73-80.
8. Мишић, В., Поповић, М. Чолић, Д. (1984): Варијабилитет и екологија зеленичета (Prunus laurocerasus L.) на Острозубу (Источна Србија). - Заштита природе 37: 49-79.
9. Јовановић, Б.(1985): Дендрологија. - Шумарски факултет. Београд.
10. Пурић-Даскаловић, О. (1992): Утврђивање варијабилности ловорвишње (Prunus laurocerasus L.) на основу изозимског полиморфизма пероксидаза. - Гласник шумарског факултета (Београд) А74(2):509-517.
11. Мишић, В. (1997): Ред шума букве Fagetalia sylvaticae Pawl. 1928. У: Сарић, М. (ed.): Вегетација Србије II1. - САНУ, Београд.
12. Јовановић, Б. (1999): Prunus laurocerasus L. -У: Стевановић, В. (ed.): Црвена књига флоре Србије 1, 343-355. - Министарство за животну средину Републике Србије, Биолошки факултет Универзитета у Београду, Завод за заштиту природе Републике Србије.