Било под османском командном привредом, било у условима периферизираних балканских привреда XIX и XX в., релевантне политичко-територијалне јединице морале су да излазе на крај с чињеницом да су ставови њихових људских популација према другим људским популацијама, као и ставови према производњи и не-хуманим популацијама, имали основу у локалним интересима које су те популације намеравале да штите, а не у поимању земље као затвореног система замршених међуодноса између људских и других популација које се међу собом надмећу и узајамно помажу, с једне стране, и оскудних ресурса с друге стране.

Антрополог Клод Леви-Строс примећује, међутим: “Право на живот, и на слободан развој живих врста које су још увек заступљене на земљи, једино је право које се може назвати неотуђивим - из простог разлога што нас нестанак било које врсте оставља с неиспуњивом празнином у систему створеног света.” Тај принцип не представља “право човека с обзиром на животну средину” већ “право животне средине с обзиром на човека”. Можда би, међутим, било боље изнети случај не као ствар права него као питање опстанка човека као врсте. Предуслов опстанка људске врсте је опстанак великог броја биљних и животињских врста и избегавање изненадне неравнотеже. Али, и еволуција врста је ствар стварања неравнотеже. Тренутне неравнотеже у чијем је настанку суделовала људска врста јављале су се још откад је човек постао творац ватре, наоружао се секиром и узео у руке плуг. Међутим, ритам у коме се тај процес догађао у току последњих два или три столећа се убрзао. На Балкану се почетак тог убрзања може назрети у времену око 1830.

Повећање на Балкану, између 1500. и 1800, броја домаћих животиња је било погубно за неке биљне врсте, па чак и за неке врсте дивљих животиња (смањивши њихов животни простор). Могуће је међутим, да је опадање, или стабилизација, укупног броја људских бића ублажило ефекат повећања броја домаћих животиња. С друге стране, периоди уништавања шума били су и периоди пораста становништва и ширења земљорадње. Период у коме су балкански шумски ресурси најрасипније трошени било је кратко раздобље између 1830. и 1900. Може се упоредити са уништавањем шума у Француској између 1600. и 1800, или с уништавањем шума у Енглеској у ранијем раздобљу.

Смештен на ушћу Саве у Дунав и у близини Тисе и Тамиша, притока Дунава, Београд је уживао у изобиљу рибе - крупним штукама и шаранима, морунама и кечигама - све до средине XIX века. Године 1852. на београдској се пијаци још увек повремено могло набавити икру моруне тешку и преко тридесет килограма. Ако је ниво воде био низак у пролеће, мало моруна је продирало даље од брзака код Оршаве, али су се могле наћи у Видину. Убрзо потом међутим, услед ширења паробродске пловидбе Дунавом и Савом, дошло је до смањења количине рибе у Београду и другим дунавским лукама.

Развој балканске индустрије - током више од пола века као приватног и државног предузетништва, и током четири деценије под номинално комунистичким туторством - нарочито развој пољопривреде у Бугарској, довео је до све већег надметања око оскудних водних ресурса између узводних држава (Албанија, Бугарска, Југославија од пре 1991), у којима реке имају своје изворе, и низводних држава (Грчка, европска Турска), у којима им се налазе ушћа. Тако је коришћење воде Месте/Нестоса за потребе бугарске индустрије и пољопривреде резултирало, између 1975. и 1990, 60-процентним падом протока воде Нестоса у Грчку. Раст балканских градова и развој туризма суочава све балканске земље с додатним проблемом: како да преусмере воду из подручја где је има у изобиљу у подручја нове концентрације људских популација.

Индустријски развој и експлоатација природних ресурса достигли су врхунац 1990. у великој еколошкој кризи Црног мора, која се поклопила с великом социо-политичком и економском кризом, за коју су, у овој или оној мери, комунисти, капиталисти и потрошачка култура - како сектор понуде тако и сектор потражње - били сви заједно одговорни. Совјетска, турска, румунска и бугарска експлоатација ресурса Црног мора се после 1950. г. у тој мери убрзала да је четири деценије касније у мору преостало мало рибљег света. Са хиљаду тона годишње (1950) црноморски улов кечиге опао је на десет тона (1989). Број комерцијалних рибљих врста пао је са двадесет шест (1970) на пет (1991). Улов сардела од стране рибарске флоте Турске опао је са 340.000 тона (1987) на мање од 15.000 тона (1989). Фоке су нестале из Црног мора, а број делфина смањио се са милион, колико се процењује да је било 1940, на око 200.000 (1990). Било је још увек ситних скуша и медуза; ове друге прождирале су јаја и ларве осталих риба.

Међу узроцима пошасти која је дошла мукло били су загађење и прекомеран излов рибе, као и током друге половине XIX в. али сада увећаном брзином. Поремећаји животне средине можда су били одговори на померања у ланцу исхране, или су пак можда они узроковали та померања, довевши до промена у прехрамбеној мрежи или начинима на које се ланци исхране држе на окупу или реагују на промене у процесима преношења енергије које се збивају на нивоу геосистема. Могуће је да су их још сложенијим учиниле евентуалне, још увек не посве сигурно установљене, климатске промене.

Важан чинилац у овој једначини било је и само Црно море, у које утичу слане воде Средоземног мора. С друге стране, оно прима сразмерно мало свеже воде од својих река притока. Поврх тога, услед преусмеравања речне воде за бране и иригационе пројекте, између 1950-их и 1980-их, свежа вода која стиже до Црног мора је умањена за једну петину. Године 1990. горњи слој мора, дебљине од нешто мање од сто метара, садржавао је кисеоник. Испод тог горњег поклопца, међутим, дакле у девет десетина морске садржине, лежала је маса од водоник-сулфида и метана у којој мало живих бића може да живи а камоли да напредује. Укљештеном између све већих количина сулфида и метана у дубини, с једне стране, и штетних детерџената, пестицида, хербицида и ђубрива у горњим воденим слојевима, с друге, биљном и животињском свету Црног мора прети изумирање.

На Балкану, као и у осталој Европи, рафинерије нафте, хемијска постројења и нуклеарни реактори лоцирани су близу мора или река. Мађарска нуклеарна електрана Пакш налази се близу Дунава, јужно од Будимпеште. Бугарска нуклеарна електрана Козлодуј, грађена између 1969. и 1975, заузима сличан положај, близу Дунава, на пола пута између Видина и Никопоља и неких двеста километара северно од Софије. У румунском доњем току Дунава, 1972. је започета изградња нуклеарне електране у Чернаводи. Прекинути 1978, радови на изградњи настављени су 1980. Нуклеарна електрана у Кршком, на десној обали Саве северозападно од Загреба, пуштена је у рад 1981. Суочен са противљењем општине Задар, хрватски пројекат нуклеарне електране на јадранском острву Виру је напуштен у корист електране код Привлаке, на пола пута између Вуковара (града изложеног најтежем разарању живота и имовине у грађанском рату између Срба и Хрвата 1991) на Дунаву и Саве на југу.

Године 1991, после одласка бројних совјетских стручњака задужених за безбедност и функционисање, само два од шест од Совјета изграђених нуклеарних реактора у Козлодују - они хлађени обичном водом под притиском, у потпуности обмотани армираним бетоном и капацитета од по 1.000 мегавата - нису представљали непотребну опасност. Остали - совјетски реактори старијег типа, хлађени обичном водом под притиском, без заштитних омотача, капацитета од по 400 мегавата - носили су разне врсте опасности: истицање нафте, паре и воде, непричвршћени и необезбеђени електрични каблови, вентили без неопходних делова. Хаварије које су се збиле пре 1990. г. контаминирале су подземне воде у окружењу електране.

Бугарска је испрва затворила само два од дефектних реактора, тврдећи да се не може одрећи осталих јер јој Козлодуј обезбеђује једну трећину или чак две петине потребне електричне енергије. У фебруару 1992, међутим, један други проблем - квар на турбини ван једне од турбинских зграда - довео је до привремених искључења струје у земљи у размацима од по два сата. Крајем 1992. г. радила су само још два од старијих реактора, од којих је један требало да буде подвргнут оправкама током седамдесет пет дана, као и један од новијих реактора. Искључења електричне енергије због тога су учестала.

У друге врсте штета спада загађење подземне воде до кога долази неадекватним третирањем отпадних вода, контаминација подземне воде нитратима и фосфатима који се налазе у ђубривима, изливање хемикалија и нафте у Дунав и његове веће притоке, претерано исушивање не само еколошки осетљиве делте Дунава, него и - откако се раширило гајење житарица - спуштање нивоа подземне воде у мађарској равници, загађење морске воде уз јадранску обалу, те загађење ваздуха и река уопште. Долазећи издалека, загађење ваздуха узрокује салинитет, а то може довести до смањења плодности земље, нарочито у подручјима где су тла крхка, као што је случај у већем делу Балкана. Проблем делимично небалканског порекла тако постаје балкански проблем.

Пестициди, хербициди и ђубрива изазивају додатна загађења тла. Како се тло непрестано оштећује, оно може престати да реагује на хемијске подстицаје. Када се једном пораст приноса жита на тај начин заустави, даљи раст могао би сасвим стати, осим по цену још већих еколошких и економских жртава.

Раст производње добара у последњих стотину или двеста година имао је као последицу ослобађање великих количина топлотног загађења, коме су изложени сви народи света независно од тога колико му доприносе. Нека добра која је човек произвео могуће је рециклирати. Међутим, засновано на садашњем знању, рециклирање материје као и преношење енергије од произвођача до потрошача или од једне врсте потрошача до друге врсте потрошача само је 80-90 одсто ефикасно у свакој етапи. Поврх тога, рециклирање добара изискује додатно трошење енергије, што као резултат има производњу још већег отпада (топлоте). Уздржавање од рециклирања, опет, доводи до оскудице жељених добара, за којима су на Балкану као и другде повећана очекивања.

Базични извори енергије као што су угаљ и нафта могу се обновити тек током читавог једног геолошког раздобља, и неравномерно су распоређени. Њих на Балкану има, али су недовољни или су слабог или осредњег квалитета. Чак ни Румунија, својевремено извозница нафте, више не поседује довољне количине ни за сопствене потребе.

У међувремену, свет је практично постао један затворени систем у економском као и у еколошком смислу. Јер после поимања земље као затвореног система материјала, како је сугерисао швајцарски економиста Жан Хереншванд (Jean/Johann Daniel Caspar Herrenschwand) током 1780-их, а експлицитније заступао T. R. Maltus деценију касније, дошло је, после 1830, до распада командних привреда старог типа, укључујући ту и командну привреду Османског царства. Затим је дошао ред, између 1948. и 1990, на командне привреде новог типа с централизованим планирањем, чији је распад можда и нехотице припремио раздор између Стаљина и Тита или Совјетског Савеза и Југославије, јер је прихватање идеје о “засебним путевима у социјализам” довело у питање идеју о затвореном совјетском светском систему.

(...)

Треба ли балкански народи да и даље користе расипничке спољашње развојне обрасце, или треба да установе свој образац или обрасце са основом у властитим полихроним искуствима и перцептуалним и концептуалним способностима својих научника и хуманиста? Ако се определе за ово потоње, они се морају подухватити и тога да увере Европску Заједницу и друге европске народе да је неопходно што пре започети јавну расправу о правим културним основама европске заједнице као такве.

Европска заједница која би задовољавала и опште људске и посебне културне потребе захтева да у њој буду присутни и да се једнако гласно чују Запад, Средина и Исток, католичка, протестантска и православна хришћанска, заједно с јеврејском и муслиманском традицијом, све дотле док сви остају привржени француској револуционарној традицији слободе и једнакости пред законом и док се потписују испод начела да права повлаче собом и дужности.

Одржива, уверљива, аутономна европска културна заједница можда ће морати и да дефинише своје природне ресурсе као заједничку баштину целога система европских култура. Можда ће морати да се обавеже на то да ће одржавати узајамно благотворну равнотежу између биљних, животињских и људских популација свог геокултурног система.

Један такав приступ захтеваће строго регулисање употребе воде, земљишта, ваздуха и енергије. Како човечанство буде унапређивало и увећавало свој улог знања, Европска Заједница и друге културно-еколошке заједнице света можда ће моћи да олабаве та ограничења. Подвргнута горе поменутим контролама, тржишна привреда - без капитализма, који тежи привилегијама и монополу - биће и остварљива и пожељна. Лаган економски раст, нарочито у неразвијеним и умерено развијеним подручјима, могао би такође бити остварљив, нарочито уколико се производња енергије путем контролисане фузије, на експерименталној бази остварена крајем 1991. у фузионом реактору (Joint European Torus) у Оксфордширу (Енглеска), а даље унапређена децембра 1993. у физичкој лабораторији Принстонског универзитета, буде у пракси реализовала. Ако тај покушај уроди плодом, Европа, Америка и друга друштва света могли би имати на располагању процес који, попут соларне енергије, производи мало радиоактивног отпада и ослобађа зависности од практично необновљивих геолошких извора енергије.

Још један предуслов успеха европске заједнице било би то да се и други културни системи организују као сличне заједнице. Међу свим таквим групама културних заједница културне и еколошке одбране, слободна трговина требало би да буде подстицана али условљена заштитом културно-еколошке баштине сваког система или федерације култура.

У свету који је практично затворен економски и затворен еколошки систем, од суштинске је важности да се погрешно не протумачи демисионирање совјетског система, да се остатку света не наметне капиталистички систем који је скоро пођеднако пун мана. А то је, наравно, оно што се управо сада догађа, делимично због тога што је премало људи кадро да схвати разлику између капитализма и тржишне привреде, првог заснованог на реалности привилегија а другог на идеји неограничаване циркулације добара, услуга, информација и веровања. Међутим, и на светском нивоу и на нивоу федерација регионалних заједница нација чак и важније од функционисања тржишне привреде јесте да се осигура културно-еколошка баштина сваке федерације, укључујући и њену “естетску димензију”.

Балкан је био прва област у Европи у којој је раширена пољопривреда; прва област, такође, у којој су настали градови. Услед поделе хришћанске цркве на две главне заједнице, латинску и грчку или византијску, потом османског освајања Балкана и оближњих европских територија, а затим и успостављања комунистичких влада у свим балканским државама изузев Грчке (где је, међутим, дошло до жестоког грађанског рата после II светског рата), балканске културе развијале су се у правцима који су одступали од праваца развоја у латинској, келтској и германској, католичкој и протестантској Европи. После средине XVIII в., а нарочито после 1789, међутим, народи и културе Балкана од Јадрана до Црног мора, од Панонске равнице до Егејског мора, почели су да се поново придружују европским културама, потврдили су своју солидарност с Европом, учествовали су у стварању Европе II (Европе после 1789), Европе засноване на одбацивању начела привилегија. Балкан је тако постао последња група територија која је прикључена европским културама, чак и после Русије која се придружила Европи раније - али Европи привилегија.

Хоће ли део Балкана сада бити искључен из европске заједнице? Хоће ли институционализована Европска Заједница (звана Унија) истрајати у својој потчињености Немачкој, настављајући да у Европу укључује само Словене католичке вере и источне Европљане који су традиционално антируски и антикомунистички расположени? Хоће ли она имати стрпљења и памети да створи динамичну креативну културну заједницу са активним учешћем балканских народа? Хоће ли Европа и балкански народи, на крају крајева, одговорити мудрије на повлачење другог облика командне привреде и на васкрсавање ретроградних “национализама” - које не треба бркати с културним аутономијама - што се издају за наду цивилизације, капитализма и човечанства?

(...)

[1] "Избор пасуса из овог поглавља приредио Властимир Ђокић"