Један српски политички и економски мислилац који ће играти важну улогу у српској дипломатији, Чедомиљ Мијатовић, писао је 1867. године да вредност капиталних инвестиција у транспортни сектор проистиче из тога што се, уколико се добра и људи лакше премештају и време потребно за обављање неке посебне радње, па, према томе вероватно и трошак, смањује. У земљи са добром мрежом путева, тврдио је он, “благостање се пођеднако подељује по свим круговима народним”. Добра и капиталне инвестиције, на пример, могу се премештати из места где их има у изобиљу у места где их нема. Радна снага може се из места где је потражња за њом мала кретати до места где је велика.[2]

Мијатовић се надао да ће побољшањем транспортног система земље расподелити благостање у Србији. Слично већини либералних економиста он је преувеличавао добре стране железничког транспорта не обраћајући довољно пажњу на политичке и међународне препреке остварењу “благостања пођеднако подељеног по свим круговима народним”. Нарочито је пренебрегнуо један проблем, коме ће касније научници придати већи значај. Према социологу Емилу Диркему, на пример, динамичка или комерцијална и комуникацијска густина (маса комуникација свих врста по јединици површине) у датом друштву може расти спорије од материјалне или демографске густине.[3] Економисти Михаило И. Тухан-Барановски и Симон Кузњец су уз то истакли да је већа вероватноћа да ће се то догодити у територијално и демографски малим него у великим земљама.

Многи су и различити разлози због којих је мала територијална држава - то јест држава која је мања или има мање природних богатстава него државе око ње - предиспонирана да има ограничено тржиште. Таква држава због малог укупног броја становника чак и ако има велику густину насељености (за неиндустријске земље густина од преко 30 до 40 особа по км2 може се сматрати високом, а већина балканских земаља које су све неиндустријске имала је до 1860. или 1870. густину од 30 особа), вероватно неће моћи да користи предности производње и организације на великој основи. Будући да има малу територију и да са постојећом опремом и вештинама, техничким, радним и управљачким, може у ограниченој мери да искоришћава природна богатства, много је вероватније да ће она осетити неповољне последице природних криза (шумски пожари, поплаве, суше итд.). Није вероватно да ће она постати велики произвођач добара за властити простор, а камоли за друге политичке просторе, осим уколико јој нека повољна историјска околност омогући да развије извесне вештине за чијим производима постоји знатна потражња у другим земљама, или, пак, уколико јој околне територијално веће државе са бројнијим становништвом из неког разлога подаре, прећутно или отворено, неки облик политичке повлашћености, као што је статус неутралности, који би је штитио од агресије.

Али, мале државе већином нису повлашћене на тај начин, осим уколико уживају преимућство да се налазе уз море, па су приморане да своје системе транспорта и трансформације (производње) организују узимајући у обзир потребе територијално већих и политички снажнијих држава. Тако су железничке пруге ницале уз трговачке путеве између лука и великих градова, уз путеве према центрима рударства, и као споне између трговачко-индустријског подручја и области у којима су се производиле сировине и храна као што су житарице. Било је вероватније да ће велике, моћне државе или њихови јавни чиниоци улагати у транспортни сектор (железнице, канале итд.) неке мале, слабе и економски перспективне али неразвијене земље, него у индустрију. Сектор у који су велике, моћне, развијене државе често улагале и више капитала кад им је нека мала просторна економија (или економија малог простора) могла користити била је политичка заштита. Малим државама су пак таква улагања била потребна. Јер као што је Кузњец приметио, оне су морале да улажу у безбедност, не сразмерно својој територији или броју својих становника, него - уколико су то околности допуштале - скоро сразмерно величини својих потенцијалних непријатеља и њихових ресурса.[4] Како политичка непријатељства нису никада сасвим непроменљива, а пријатељства нису сасвим сигурна, мале државе се, с друге стране, морају помирити са тим да прихватају финансијска улагања од свакога ко је рад да их понуди, водећи само рачуна о томе да не постану зависне у погледу прибављања ратне опреме од неког дародавца или продавца који, на подстицај неке особене структуре и коњунктуре у међународним односима, може постати непријатељ.

Економски развој светског простора је неуједначен још откад је процес економског развоја започео у праисторији, а способност да се доминира економски изгледа да је увек донекле значила и способност да се доминира политички, мада обрнуто није морало увек важити. Али ниједна политичка или економска доминација није трајала заувек.[5] У највећем броју случајева није трајала дуже од два, три или четири столећа. Доминација је тако по дефиницији привремена. Било да је политичког или економског карактера, доминирање с временом доводи до сразмерног слабљења доминантне силе. До тога долази услед неколико различитих, мада повезаних, услова и процеса: 1) неспособности доминантне државе да уводи политичке и/или економске новине кад једном изврши велика улагања у постојеће политичке и/или економске институције; 2) спремности супарничких сила на политичка и/или економска улагања у малу земљу или земље у којима је раније била доминантна друга сила; 3) спремности територијално простране и политички велике силе да потенцијалним непријатељима мале снаге стави на располагање капитал и предузетничка и техничка знања како они не би дошли у искушење да се сврстају са другом великом силом; 4) склоности малих држава да настоје да се ослободе зависности од само једног политичког и економског пола тако што ће своје економске, политичке и културне делатности засновати на једној мултиполарној мрежи - односно око једног политичког а другог економског пола, око два или више политичких и два или више (истих или других) економских полова, око једног културног пола различитог од политичког или економског пола, или пак на некој другој комбинацији тих полова;[6] и 5) шумпетеровске склоности малих држава да опонашају велике и моћне државе у жељи да више не буду мале и слабе. Разуме се ти напори укључују ризик, ризик да држава буде потпуно елиминисана као политички ентитет. Према томе, неће све мале силе успети. Пођеднако је, међутим, тачно и то да ниједна велика сила не може очекивати да ће заувек остати пођеднако економски и политички снажна. Неке велике силе ће потпуно нестати као и неке мале државе. Осим тога, без обзира на то да ли нека велика сила пружа или не пружа економску или финансијску помоћ малим, слабим и привредно неразвијеним државама она ће на крају ипак бити мање моћна у поређењу с другим државама.

Прелазећи сада на случај Србије, можемо приметити да се ова земља у деценији после 1900. или 1903. године ослободила политичког, економског и финансијског пола који је представљала Аустро-Угарска. Због тога што се дрзнула да то учини, она је скоро била уништена као држава. Скоро, али не и потпуно - јер је из те кризе изашла као територијално и демографски већа држава, мада са још више проблема него претходница. Али, како нам овде није сврха да разматрамо државе наследнице, вратимо се питању како се Србија ослободила аустријско-угарског пола и шта је омогућило ту политичку и економску промену.

Промена је остварена у деценији после 1900, али ју је припремила једна тенденција која је почела много деценија раније. Да бисмо схватили како је било могуће трансформисати србијанску економију и преуредити простор на коме се та економија развила, морамо имати у виду да су фази после 1900. године претходиле две друге значајне фазе.

Најранија фаза била је обележена формирањем градова и изградњом путева - побољшањем колског саобраћаја - и трајала је око пола столећа, од око 1830. до почетка осамдесетих година XИX века. Током тог раздобља сачињен је и један тајни меморандум у коме се позивало на дефинитивно проширење граница Србије припајањем суседних јужнословенских територија. У том меморандуму или нацрту - Начертанију Илије Гарашанина из 1844. - тражио се још и приступ мору, или бар пут-коридор до мора који би Србији омогућио да се економски осамостали од Аустрије. На почетку тог периода било је покушаја и да се изгради српска трговачка флота на Сави и Дунаву, али аустријско Дунавско паробродарско друштво и Угарско друштво за речну и морску пловидбу осујећивали су та настојања Србије пола века - почевши од тридесетих и четрдесетих година, а нарочито после 1850. Високе тарифе тих друштава, изгледа четири пута више од тарифа сличних компанија у другим областима, имале су за циљ да Србију учине зависном од трговинске организације Беча, Будимпеште и Трста, као и да суштински онемогуће њене трговинске контакте са Црним морем.[7] Истом том циљу је изгледа требало да допринесе и то што су на новопрокопаном Сипском каналу у Ђердапу, чија је градња коштала пет пута више од градње технички бољег Килског канала[*], наплаћиване двоструко више дажбине за пролаз и троструко више дажбине на тонажу него на Килском каналу.[8]

Друга фаза преуређења србијанског простора је била окарактерисана изградњом железничких пруга и развијањем мале трговачке флоте. Обнављање србијанске речне трговачке морнарице је почело 1893[9], а изградња железница почела је једну деценију раније. До друге половине 1889. Србија је имала 532,3 км железничких пруга, 51 железничку станицу, 27 локомотива, 127 путничких и 702 теретна вагона.[10]

Колико год да је можда изградња железничких пруга и у другом смислу изменила или није изменила србијанску привреду, она је изгледа или олакшала развој житарске привреде или је дошла делимично као одговор на потребу да се развије житарска привреда, то значи да задовољи потребе популације која је расла и растућег удела градског становништва у укупном становништву као у Сједињеним Државама, Канади, Аргентини, Аустралији и мађарском Алфелду (Доњим крајевима)[11]. Србија је вероватно у прво време почела да гаји више житарица због тога што је њено становништво брзо расло, али је и следила пример који су дале Угарска и подунавске кнежевине као произвођачи и извозници жита. Тиме се не жели рећи да су железнице изазвале потражњу које раније није било, него да је потражња житарица у Европи био један од чинилаца због којих су стране банке показале више спремности да Србију снабдеју средствима за градњу железница.

Вредност извоза жита и брашна из Србије између 1. новембра 1861. и 31. октобра 1862. је износила само 204.218 франака или 1,2 одсто укупне вредности српског извоза, а увоз жита и брашна у то време процењен је на 809.984 франка или 6,3 одсто укупног српског увоза.[12] Током 1863. и 1864. године површина земље засејане житарицама повећавала се брже него у претходним годинама,[13] а између 1847. и 1867. површина под житарицама повећана је за 13 одсто мерено у данима орања,[14] с тим што је то повећање вероватно највећим делом остварено између 1862. и 1867.

Међутим, Србија упркос обилној жетви 1863. године није могла да суседном Банату у време сушом изазване глади 1863-64. испоручи знатно веће количине жита, просто зато што је још увек имала премало путева са чврстом подлогом погодних за вучу терета на веће удаљености и што су њена кола била сувише примитивна, скоро без икаквих гвоздених делова и са само приближно округлим точковима, слична западноевропским колима из XИВ и XВ века, а уз то су их вукле ситне или споре животиње. Али у земљи су се почели јављати колари,[15] правила су се већа и технички боља кола, а касније се проширила и мрежа путева са чврстом подлогом.

Засад немамо података на основу којих би могли да установимо да ли би путеви са чврстом подлогом, добра кола и већи број теглеће марве као замене за железницу представљали једнако јефтина и ефикасна средства развоја србијанске привреде и омогућили да на истој површини земље живи више људи.[16] Међутим, железничке пруге вероватно су омогућавале бржи и редовнији транспорт, па су их бројне личности сматрале носиоцем модернизације (или европеизације, да употребимо израз који је касније потиснуо неодређенији појам вестернизације) или средством које подстиче промене друге врсте.

ТАБЕЛА 1: ИЗВОЗ ИЗ СРБИЈЕ, 1847-1912.

Вредност у милионима француских франака у датој години или просек за дате године

Постотак од укупног извоза у датој години, или просечни постотак за дате године

У првим годинама србијанских железница извоз цереалија из Србије (у то време нешто веће земље јер су јој 1878. припојене неке области на југу) већ је био знатно већи од онога из времена пре 1862. Између 1884. и 1893. на пример, вредност тог извоза је износила у просеку осам милиона динара[*] годишње. То указује да су железнице у Србији уведене у повољном тренутку, ако не за све видове привреде бар за произвођаче жита који су имали вишкове. Али, ако су железнички путеви били чинилац од кључног значаја, очекивало би се да је извоз житарица после 1893. растао још брже. Уместо тога, извоз цереалија из Србије између 1894. и 1905. износио је у просеку само 13,8 милиона динара годишње. Тако изгледа да је извоз житарица између 1862. и 1893. порастао (бар по вредности) четрдесет пута, а између 1894. и 1905. за мање од три четвртине. С друге стране, у наредном упола краћем раздобљу 1906-1912. просечан годишњи извоз житарица се повећао на 33,6 милиона динара, или за два и по пута у односу на претходни период.[17] Та промена је можда била делимично разултат тога што је Србија између 1908. и 1912. удвостручила дужину својих железничких пруга.[18] Подаци у Табелама 1 и 2 показују како је извоз житарица из Србије између 1847. и 1912. растао и апсолутно и у односу на укупан извоз.[19]

Ако је Србија између 1906. и 1911. била кадра да се успешно одупре царинском или тарифном рату Аустро-Угарске, то је бар донекле зато што су још у периоду 1884-1893. жито, воће и (по апсолутној вредности) сточни производи узети заједно били надмашили удео живе стоке у њеној извозној привреди (они су тада достигли 126 одсто вредности извоза живе стоке и више од половине вредности укупног извоза), док је у 1862. години извоз ових производа чинио само нешто преко две петине вредности извоза живе стоке и мање од трећине вредности укупног извоза. Србија је тако све више извозила пољопривредне производе који су конкурисали производима Угарске. Ипак, она их је док год су аустријско и угарско друштво за пловидбу вештачки одржавали цену подвоза до црноморских лука на високом нивоу морала извозити преко Угарске у Аустрију (одакле је део редистрибуиран у друге земље). Ту политику је оснажио и ценовник превоза железничких дирекција Аустро-Угарске, Србије, Бугарске и Турске из 1889. Њиме су уведене диференцијалне стопе које су имале за циљ да одврате од слања пољопривредних добара у правцу Солуна, а да подстакну увоз аустроугарских мануфактурних производа у Србију, Бугарску и Турску.[20] Због таквих мера, као и због одржавања традиционалних трговинских веза, у раздобљу од 1881. до 1893. године 93 одсто српског извоза (по вредности) ишло је у Аустро-Угарску или је пролазило кроз њу. У периоду 1894-1905. тај проценат је износио 83,5. Истовремено, српски увоз из Аустро-Угарске је порастао од 60 одсто колико је износио у периоду 1881-1893. на 66 одсто у периоду 1894-1905.[21]

Године 1881. српска влада је заправо била приморана да дâ Аустро-Угарској права најповлашћеније нације без гаранција реципроцитета.[22] На тај начин Србија је држана под режимом онаквих “капитулација” какве су ометале развој мануфактура у Османском царству. Осим тога, Аустро-Угарска је повремено забрањивала увоз свиња и говеда из Србије, често због стварних или наводних сточних болести, а понекад чини се и да би је подсетила на њену зависност од аустроугарске економије-простора. Таква ограничења су у 1882. години била на снази током једне недеље, 1883. скоро две недеље, а 1884. током два месеца. Године 1890. те мере су завођене неколико пута; биле су на снази у последњих седам месеци 1894. и у наредних десет месеци 1895, шест месеци 1896, и у периодима различите дужине у 1898, 1901. и 1902. години.[23]

У пролеће 1905. Србија је, у жељи да се ослободи зависности од само једног политичкоекономског територијалног пола започела преговоре, а у лето исте године закључила је споразум о царинској унији са Бугарском[*]. Њиме су се две државе договориле да једна другој омогуће куповину својих домаћих производа без царине, а да према других земљама воде заједничку царинску политику. Аустро-Угарска је, под изговором да тај споразум нарушава њено право најповлашћеније нације у односима са Србијом утврђено на Берлинском конгресу и у званичном уговору из 1881. године, поставила захтев да се све одредбе тог уговора које нарушавају њено право укину. Тако је и учињено.[24] Тај чин представљао је политички пораз за Србију, али питање је да ли би српско-бугарска царинска унија омогућила осетно снижење трошкова по јединици производње за продају на већем тржишту, с обзиром да су главни производни вишкови двеју земаља били врло слични и да стога није било вероватно да ће имати прођу у другој чланици уније.

Ако није успела да царинском унијом с Бугарском оствари тежњу да ослободи земљу привредне усмерености на Аустро-Угарску, влада Старих радикала је успела да стабилизује српски државни буџет. Она је, да би финансирала своје наоружање и побољшала своје железнице покушала да се окрене Француској. Али Аустро-Угарска је непријатељском кампањом у штампи и претњама да ће прекинути трговинске односе са Србијом ако она поручи топове из Француске 23. маја 1905. оборила Пашићев кабинет. Странка Старих радикала се, међутим, крајем априла 1906. године вратила на власт, и после тога је, пристајући да све своје наруџбине артиљеријских оруђа упути француским индустријским предузећима, успела да обезбеди зајам од 95 милиона франака од Француске. Тај споразум је потписан 12. новембра 1906. Српска скупштина га је одобрила 25. децембра већином од тридесет пет гласова.

Одговор Аустро-Угарске на преговоре Србије са Француском био је царински рат онога типа какав смо поменули, али продужен на период од преко пет година. Тај сукоб се понекад назива “свињски рат”, а почео је одлуком Аустро-Угарске да не обнови трговински споразум са Србијом који је истицао 1. марта 1906.

Предузимајући ту меру, Аустро-Угарска је превидела два значајна чиниоца: прво, српски извоз се мењао у складу са померањем од привреде која се заснива првенствено на узгоју стоке ка привреди у којој првенство има обрада земље; и друго, стари радикали били су људи изванредне одлучности и организационих способности.

Тешке прилике у којима се Србија нашла пажљиво је пратио француски финансијски инспектор у мисији у Београду и представник Француске (постојао је и један немачки представник) у Управи српског државног монопола Жозеф Симон (Симон је, технички, био неми посматрач, послат за то да води рачуна да српска влада испуњава обавезе према повериоцима). [25] “Потпуно нерационално искоришћавање пољопривредних богатстава земље, која се одвозе у равнице Угарске због сигурних изгледа на лаку (мада не увек и уносну) продају”, писао је он, погоршава и то што многи српски произвођачи често не знају какве су понуда и текуће цене на светском тржишту и што нема довољно пристаништа и складишта. Због ове друге околности произвођачи су били често приморани да продају своју робу по цени која им се понуди.

Како је Српско бродарско друштво[*] још увек било мало и недорасло задатку брзог превоза воћа, жита и других добара која су претила да се нагомилају, српска влада је постигла договор са Румунским паробродарским друштвом о превозу добара Савом и Дунавом ка Црном мору до Сулине и са француским бродским друштвом Фресине (Compagnie Fraissinet) за превоз робе до средоземних тржишта преко Солуна. Послати су представници у Софију и Цариград да уговоре превоз српских добара бугарским и турским пругама, а влада је за робу намењену извозу цену подвоза на железницама смањила за 50 одсто. Тако је за српска добра тражен излаз на морске луке у Сулини (речним путем), Солуну (железницом) и Варни (железницом), али је највећи део ишао уз интернационализовани Дунав до Регензбурга.

Српска влада је Кланичном акционарском друштву уплатила аванс од 200.000 динара[*], а ово се за узврат обавезало да за извоз купује до десет хиљада свиња годишње по цени од 80 пара по килограму и да сеоским продавцима плаћа у готовом. До краја октобра 1906. то друштво је извезло двеста тона масти, сланине, шунке и других месних производа у Алжир, Марсељ, Бордо, Хамбург и Антверпен, а до краја године је заклало 18.000 свиња и прерадило већи део у свињетину за извоз.

Влада је била пођеднако успешна и у организовању извоза сувих шљива и пекмеза. Она је указивала сељацима да за те производе постоје и друга тржишта и упућивала је посебне инспекторе да подстичу сељаке да усвоје боље поступке сортирања, припреме и паковања својих производа. Службене новине су почеле доносити извештаје о залихама и о ценама у свету. Захваљујући томе, сељаци су успели да повећају своје цене за око 20 одсто. Укупни извоз воћа и воћних производа у 1906. години порастао је на 65.000 тона, док је раније износио просечно 57.000 тона годишње.

На веће тешкоће се наишло у организовању извоза говеда. Али у настојању да савлада ту препреку, влада је упутила посебне заступнике у Ђенову, Солун, Пиреј и Александрију. У својим службеним новинама издавала је посебне брошуре и објављивала извештаје о трговини говедима. Осим тога, дала је извесне концесије српској Извозној банци да би је подстакла да се прихвати извоза говеда у Ђенову и у Александрију. До краја децембра 1906. купљено је више од 3.000 грла стоке за извоз, а 1.500 је већ било извезено, углавном у Италију и Египат.

Вредност извоза Србије је у 1906. години упркос царинском рату била отприлике иста као и претходне године. Из следеће табеле података које даје Жозеф Симон види се да се између 1904. и 1907. године српски извоз у Немачку повећао више од дванаест пута, у Белгију више од педесет шест, а у Енглеску скоро хиљаду пута. Трговина Србије са Енглеском, које 1904. године скоро није ни било, тако је достигла ниво на коме је била њена трговина са Немачком - бар она непосредна - у 1904. и 1905. Извоз у све друге земље изузев Аустро-Угарске је порастао преко пет пута.

У ствари, Србија је и пре 1906. године извозила велике количине добара у друге земље, али посредством Аустро-Угарске у којој су њени производи поново сортирани, препакивани или у неком другом смислу дотеривани да би имали бољу прођу на тржишту. На пример, према подацима српског Министарства трговине, вредност извоза у Аустро-Угарску у периоду 1899-1905. је износила 396 милиона динара, али је од тога 203 милиона - више од половине - реекспортовано у друге земље, нарочито у Немачку и Белгију. По томе судећи, Аустро-Угарска је својим царинским ратом изгубила положај посредника у трговини између Србије и других земаља, а Србија је успела да повећа цене својих производа захваљујући побољшаном сортирању, паковању и другим новим тржишним техникама. Тако су српски радници и предузетници вероватно добили бар део зараде која је раније одлазила аустријској и мађарској радној снази и предузетницима.

То чудо ипак није било чудо. Оно је било плод мало редовније обављаног рада, смишљеније организације, градње пристаништа, елеватора, силоса и других складишта, потпунијег и поузданијег обавештавања српских сељака и трговаца, те оснивања званичних трговинских представништава за прикупљање и ширење информација у Александрији, Браили, Ђенови, Цариграду, Лондону, Марсељу, Берлину, Бриселу, Солуну, Антверпену, Малти и - 1908. или почетком 1909 - Одеси.

Мере рационализације, ситне као што су често биле, примењене су и у мануфактурној производњи, у земљорадњи, у банкарству, у транспортном сектору и у тржишном рекламирању. То је имало за последицу, приметио је Жозеф Симон, да је “нација постала свесна своје снаге и увидевши први пут да је њена ранија економска зависност од Аустрије била углавном последица њене непредузимљивости, она се осоколила, почела се спремати за нова прегнућа и повратила наду у бољу будућност”. У томе су је, ипак, омела два догађаја. Прво, Аустро-Угарска није ратификовала нови трговински уговор склопљен са Србијом 1. септембра 1908[*]. А потом, у октобру, Двојна монархија је анектирала Босну и Херцеговину, бившу османску провинцију на коју је Србија полагала право по етничкој линији.

Осим тога, сâм нацрт тог новог трговинског споразума био је сачињен под притиском мађарског аграрног лобија. Отуда је њиме био искључен увоз живе стоке, а увоз клане стоке ограничен на одређени контингент - који је износио око половине извоза у Аустро-Угарску пре царинског рата - и подвргнут строгој ветеринарској контроли. Увозне дажбине су драстично повећане - за неке артикле и седам пута. Високе царине на житарице скоро су онемогућиле увоз тих производа. Српска влада је, са своје стране, подигла своју царину на аустроугарске мануфактурне производе у настојању да унапреди продају властитог шећера, пива, цемента, кожарских производа, текстила и друге мануфактурне робе.

Под тим околностима, српске вође су се почеле озбиљно трудити да придобију разумевање великих сила за неиздрживу ситуацију у којој се Србија нашла због свог “географског положаја” (израз Жозефа Симона), завидљивости својих суседа и аустроугарске бескомпромисности. Они су стога били жељни “да по сваку цену траже излаз на море”. Без приступа до мора - што је био српски циљ бар од четрдесетих година XИX века - чак се и њихови “најистрајнији напори”, страховали су они, могу “изјаловити” или остати “без стварног” исхода.[26]

Немачки географи су по традицији делили своје студије на три дела: Raum, Wirtschaft i Gesellschaft.[27] Залазећи иза те поделе, могла би се исказати поставка да преображај једног од ова три чиниоца повлачи собом - а можда и захтева - преображај два остала. Српска привреда могла је бити измењена зато што су се измениле извесне друштвене и институционалне структуре - услед демографског раста, промена у карактеру и величини породице, ширења писмености, експанзије новчане привреде и успостављања сразмерно здравог банкарског система. Али промене на нивоу друштва и економије повлачиле су за собом истовремену реорганизацију простора, јер простор, привреда и друштво су чиниоци који делују једни на друге. Трајна или радикална промена једнога не може постојати без одговарајуће промене два друга чиниоца.

Пјер Ренувен је стога истакао значај географског положаја (као и величине) у ограничавању онога што једна држава или народ може или не може да учини. А географски положај Србије, као што је приметио Жозеф Симон, био је неоспорно неповољан у постојећем политичком контексту. Он није ни одражавао њена нова постигнућа, нити је био у складу са тежњама (све већим очекивањима) њених вођа и њеног народа. Србија је била мала континентална држава која је лежала дуж једне обале Саве у њеном доњем току и једне обале Дунава у његовом средњем току - и то су биле једине реке у земљи којима су могли пловити бродови коришћени у трговини са удаљеним тржиштима. Друге државе, велике и мале, имале су у свом саставу речне базене који су им омогућавали приступ до мора. Али, као што је приметио Ренувен, “Држава лишена приступа до мора (Србија пре 1914; Боливија пошто је Чиле 1884. анектирао приморско подручје Антофагасте) има разлога да се плаши да ће њена спољна трговина бити паралисана јер је у случају политичке напетости веома изложена ‘економским притисцима’.”[28]

Пошто су политичке и интелектуалне вође Србије размишљале у општим просторно-економско-друштвеним оквирима, оне су настојале да продуже и да побољшају железничке линије у земљи, да промене неке пруге и да реконструишу мостове на линијама за Цариград и Солун како би их оспособили за брже возове и већа оптерећења.[29] Године 1912, међутим, српски географ Јован Цвијић је приметио да превоз говеда железницом од Београда до Солуна, а потом бродом до Напуља или до Ђенове обично траје 20-27 дана и да је штетан по здравље стоке. Ако би се говеда слала преко неке луке у Албанији (Сан Ђовани ди Медуа или, на албанском, Схëн Гјин) или Црној Гори (Бар), а затим италијанском железницом, она би у Ђенову или у Напуљ стизала за пет до шест дана. Цвијић је стога тврдио да је стицање једног дела албанске обале за Србију “антиетнографска нужност”, да су Србији у најмању руку потребна економска права у Албанији и право неометаног саобраћаја преко албанске територије.[30]

Током Балканског рата, вођеног исте године, максимални јавни циљ српске владе у погледу приступа Јадрану била је подела Албаније између Грчке, Србије и Црне Горе. Њен минимални јавни циљ било је стицање луке Сан Ђовани ди Медуа или Драча (Durrës) и једног појаса око дотичне луке, као и права транзита преко албанске територије које би јој обезбедило слободан приступ мору.[31] Она се стога, почев још од пре 1908. године залагала за изградњу железничке пруге од Прахова, на граници са Румунијом, до Ниша и даље до Мрдара, на тадашњој турској граници - пруге која би ишла јужно од Новопазарског санџака на који је Аустро-Угарска полагала посебна права. Француска је подржала тај пројекат, али Турска се успротивила, а аустроугарска влада била је против било каквог пројекта који би могао донети нешто рационалнију организацију србијанског простора уколико Аустро-Угарска у тој организацији не би имала кључну улогу. Отуда је крајем 1912, у време када је Србија била запосела највећи део северне половине Македоније, Двојна монархија била вољна да подржи захтев Србије за коришћење Солунске луке, која је требало да добије статус слободне луке под заједничком управом балканских држава а под председништвом Аустро-Угарске.[32] Што се тиче Италије, она је била за изградњу мреже саобраћајница између Дунава и Јадрана која би унапредила њене интересе у Албанији, при чему је, сматрала је она, железничке везе између Дунава и Јадрана требало организовати “по узору на манџуријске железнице”.[33]

Аустроугарском противљењу српским просторно-економским и политичким плановима се придружио и британски амбасадор у Београду сер Ралф Паџет, који је свом француском колеги рекао да његово Министарство спољних послова чак и на минималне захтеве Србије гледа као на “чисту лудост”. Паџет је извештавао своју владу да су Срби “сасвим изгубили главу” у својим “визијама о плавим морима и српским бродовима који пристижу доносећи благо Индије.”[34] Француски амбасадор у Београду чак је писао о извесној “англо-аустријској кампањи застрашивања” која се води против Србије, због чега се говорило да њене вође осећају “исту одбојност према Енглеској као и према Италији” и да на Паџета гледају као на “већег Аустријанца од Аустријанаца и Немца од Немаца”.[35] Али, притиснута од стране Русије да избегне провоцирање Аустро-Угарске, свесна да се Италија заузима за дунавско-јадранску железницу у намери да унапреди своју трговину и политику у тој области можда чак и на уштрб Србије, и схватајући да поседовање само једне луке на јужном Јадрану без територије до те луке не би ослободило Србију аустроугарске контроле, српска влада је одлучила да се тренутно задовољи слободним трговинским приступом Солуну.[36]

Проблем “рационализације” простора, економије и друштва никада се не решава једном за свагда. Свако ново решење или већа промена захтева друга решења и промене, а ако се они уведу пренагљено може настати хаос. На пример, главне србијанске железничке станице, а нарочито централна београдска, биле су крајем 1913. и почетком 1914. године јако оптерећене због балканских ратова и потоње демобилизације, па је било неопходно да се смањи проток саобраћаја из Аустро-Угарске према Србији. То је опет проузроковало загушење неких станица у Угарској, а саобраћај између Марија-Терезиопоља (Суботице - прим. ур.) и Земуна морао се потпуно обуставити.

Настојећи да отклоне загушење на својој територији, српске железнице су у јануару и фебруару 1914. обуставиле трговински саобраћај у трајању од тридесет два дана. Угарске железнице су, са своје стране, обуставиле трговински саобраћај са Србијом на две недеље. Раздражене једна на другу, те две железничке дирекције нису се много трудиле да усагласе своје мере.[37]

После реструктуирања из претходне деценије, србијански простор је 1914. године био дезорганизован - не само због загушења железничких веза него и због тешкоћа у управљању новозапоседнутим територијама. Ако је циљ српске владе био да рационализује свој простор и интегрише свој простор, економију и друштво тешко је замислити како је она тај циљ могла да помири с трећим ратом који је уследио непосредно после два Балканска рата. У српском случају, за рационализацију је био потребан мир, не мир заувек, пошто државе желе мир само онолико дуго док то одговара њиховим политичким интересима, него мир од бар неколико година.

Али поступци Србије били су неопростиви. Она се за само једну деценију као што је то показала Љиљана Алексић-Пејковић ослободила усмерења на биполарни аустријско-угарски простор тако што је обезбедила француске зајмове за своју одбрану и улагања у јавне радове, рударство, банкарство и извозно предузетништво. Тиме се изложила француским дипломатским притисцима.[38] Али између 1906. и 1912. године трговина Србије је добила мултиполарно усмерење. И српска спољна политика је могла такође добити мултиполарно усмерење, да Аустро-Угарска није тако ревносно настојала (вероватно зато што је сама била биполарни - аустријски и угарски - ентитет) да одржи услове под којима ће Србија и даље бити подређена аустријско-угарском политичком и економском простору.

Белешке

Превео с енглеског Веселин Костић

Copyright © за српско издање Equilibrium, Властимир Ђокић самостални издавач, 2011.