Сиромашно грађанство је живело у малим приземним дворишним кућицама грађеним од блата и прућа - чатмаре, или од тугле, непечене цигле од блата и сламе - тугларе. Техника грађења је у оба случаја била иста. Након нивелисања земљишта, на угловима будућег објекта су укопавана четири правоугаона камена на која су полагане четири масивне дрвене греде. Затим је насипана земља до висине ових греда, чиме се добијао под куће. У случају чатмара, на ту основу су затим постављане дебеле усправне греде, на међусобном растојању од отприлике 80 сантиметара, а за њих су коване тање греде паралелно са подлогом, на растојању од отприлике пет сантиметара. Овако се добијала основа зидне конструкције која је затим испуњавана блатом. Чим би се блато осушило, зид би се малтерисао са обе, и унтрашње и спољашње стране. Затим би се поставила таваница од тесаних дасака, преко које је долазио слој блата и сламе. На крају је постављана кровна конструкција на две воде, прекривана ћерамидом. У случају туглара, зидови су били од тугле, која се правила на лицу места; најчешће се земља вадила у самом дворишту, а у ископаној рупи би се одмах мешала са сламом, затим обликовала у дрвеним калупима и остављала да се суши на сунцу. Тугле су биле дужине од 30 до 40 сантиметара и ређане су попречно у односу на доњу, осовинску греду. Тако је дужина тугле била дебљина зида. И туглара је затим малтерисана са унутрашње и спољашње стране. У оба случаја под је био земљани и тек је пред рат и у овим кућама уведена као новина под од дасака. Иако не остављају утисак чврстих грађевина, и чатмаре и тугларе су у ствари биле веома постојане; неке се још увек могу видети по граду, иако у фази пропадања. Тек након рата су многе од њих преправљене и добиле зидове од цигле. У Лесковцу су пре Другог светског рата преовлађивале чатмаре за становање, док су тугле више коришћене за градњу штала, помоћних просторија и нарочито за облагање рупа у којима се преко лета чувао лед.

Иако је величина ових кућица зависила од материјалних могућности породице, ретко су имале више од три просторије. Најчешће су имале једну већу собу, која би заузимала половину целе куће и једну мању. Из дворишта се улазило у предсобље које је служило и као кухиња, а из њега се улазило у собе, као и у узани шпајз, где се чувала већина кухињског посуђа, хране, зимнице и алата. У оквиру предсобља/кухиње налазило се огњиште, на коме је по потреби и грејана вода; често се одмах поред огњишта (због заједничког димњака) налазио шпорет на дрва. Осим стола и столица, и понеке полице на зидовима, то је било све од намештаја у том делу куће. Ту се и проводио највећи део дана, кувало, јело, примане комшијске посете, зими се играла деца...није тешко замислити све мирисе који су се ту мешали, загушљивост вадуха и тескобу која је услед бројности породице морала да влада; бар зими, када двориште није могло да ублажи мањак простора у кући. Једина предност је била та, да је зими једну такву просторију било лако загрејати. У паузи многих обавеза које су око вођења домаћинства жене имале, требало је и одржавати чистоћу. Како год невелике ове просторије биле, у датим околностима то уопште није био лак задатак; а лош савезник у том послу била је велика влага која је владала у овим кућицама услед грађевинског материјала и земљаног пода. Влага, скучен простор, разноразни мириси, дечја галама...није зато чудно да су мушкарци већи део свог слободног времена (и својих не великих радничких плата) трошили по кафанама. Соба је служила искључиво за спавање. У предратном Лесковцу, као и у остатку Србије, најчешћи је био случај да су три генерације једне породице живеле под истим кровом. У великој соби су у том случају спавали и родитељи и деца. Докле год је и један од припадника најстарије генерације у кући био жив, спавао је, или спавала, у мањој соби. Током двадесетих година кревети су били дрвени, а касније се све више употребљавају и гвоздени кревети. Често је у већој соби било само једног великог кревета. У том случају су на њему спавали родитељи, а деца на поду, на сламнатим поњавама, асурама или рогожама. Током раних двадесетих година, код припадника нижих слојева постељина за спавање је била права реткост. Најчешће су се ноћу као покривачи користиле вунене черге. Од осталог намештаја у соби су се налазили само још само велики дрвени шифоњер, у коме су се стављали одевни предмети, и понекад велики дрвени ковчег са поклопцем одозго. Ови ковчези су постали сталан инвентар и по најсиромашнијим кућама нарочито током тридесетих, када постаје уобичајена употреба постељина за спавање, било куповне или оне које су жене саме шиле и пуниле; били су чест поклон младенцима на свадбама. Сав намештај који су припадници нижих слојева користили био је наручиван од занатлија, тишљера, столара, лимара, или грнчара, који су и сами током овог периода све више сиромашили и који су такође живели у истим оваквим условима. На подовима је могло бити малих правоугаоних крпара, које су жене саме шиле од старих крпа и других тканина. Али то је био редак декоративни елемент и није много доприносио хигијенским условима; најчешће су земљани подови били голи. Једино су за време слава и највећих црквених празника, по подовима простиране сламнате рогоже, а преко њих постављане вунене черге и крпаре.

Иако о постојању тоалета и купатила у склопу највећег броја кућа у предратном Лесковцу нема говора (нарочито у светлу непостојања водовода ни канализације, о чему ћемо говорити касније), још један предмет је био обавезни део покућства, а то је било дрвено корито за купање. И најсиромашнији од предратних Лесковчана су се купали бар једном недељно, најчешће викендом. Током лета, улогу купатила имало је двориште, док би се зими седело у кориту и поливало из дрвене кофе водом загрејаном на огњишту. Вода се точила на чесмама које су се налазиле на маркантнијим местима у граду - иако ћемо касније говорити о проблему који су грађани имали са водоснабдевањем, засада ћемо се само задржати на примедби да је једини напредак остварен у тој области током међуратног периода била замена старог система чесме са пумпом, чесмама са славином. Иако су многа дворишта имала и бунаре, бунарска вода се, осим у неколико случајева, није користила за пиће. Једна од ретких ствари у којима се припадници различитих класа пре Другог светског рата нису много разликовали је био начин исхране и разноврсност јела. Једна од последица честих криза са којима се југословенска пољопривреда суочавала између два рата, било је често падање цена хране. Иако је то имало понекад катастрофалне последице по квалитет живота сеоског становништва (било је и случајева умирања од глади у планинским селима, градско становништво је у целини профитирало. Повремено је било осцилација које су биле последица продаје код прекупаца; али како су одмицале двадесете, тако су падале цене пољопривредним производима, а тај је тренд настављен и током тридесетих година. У доба највеће кризе која је дотада захватила младу лесковачку индустрију, 1933. када је око хиљаду радника остало без посла, евидентирано је тек око тридесет породица којима је, да би се прехраниле, била неопходна помоћ општине и разних хуманитарних друштава. Породични јеловник је и у сиромашнијим кућама био прилично разноврстан, а јела од меса нису оскудевала. Огромна већина лесковачких породица допуњавала је своју исхрану свежим воћем и поврћем из сопствене баште и дворишта. И сиромашније, али и многе боље стојеће куће су у граду чувале ситну стоку, попут коза, оваца и свиња. Након клања се месо сушило и остављало за зиму, као и зимница, ајвар, сушено воће, слатко. Током лета и топлијих дана када се није ложио шпорет или огњиште, домаћице су носиле тепсије и лонце са припремљеним јелом у оближње пекаре, које су због природе посла увек имале заложене пећи, где им се за симболичну надокнаду пекло и кувало јело. Изузев у случају малобројних породица, деци током оброка није било дозвољено да седе за столом. Њима је постављано на поду, на округлом дрвеном тануру који је био издигнут двадесетак сантиметара од пода, где су деца седела током јела. За столом, међу старијим укућанима, знала се строга хијерархија приликом обеда. Нико није узимао храну док се не послужи најстарији укућанин; нико није ни одлазио са стола док се не удаљи та иста особа. Ова хијерархија за трпезом је опстала и дуго времена након рата. Средњи и виши слојеви грађана Лесковца, углавном боље стојећи трговци, занатлије које су омасовили своју производњу и упошљавали више радника, али и даље и сами радили, припадници слободних професија, инжињери, лекари и старе градске породице, већ су током раних двадесетих година изградили раскошније и веће куће од тврдог материјала, камена и опеке. Ове куће су и даље једноспратне, али много веће квадратуре и самим тим пространије и удобније. Углавном се састоје из три нивоа: подрума или сутерена, високог приземља и пространог таванског простора. Карактеристична је основа у облику слова Г, ређе у случајевима богатијих породица у облику слова П; у оба случаја је кућа једним својим краком уз саму улицу, на коју се гледа кроз високе, уске прозоре, али се задржава извесна приватност с обзиром да је средњи, стамбени ниво куће обично бар један метар изнад нивоа улице. У кућу се улази из дворишта, улаз је са тремом и (најчешће) раскошним степеницама који су смештени у углу два крака зграде. У сутерену су поред подрума, понекад смештане кухиња и разне помоћне просторије. Ипак је било популарније, али и скупље решење направити велики подрум са изолацијом од опеке и засвођеним луковима, у коме је током топлих месеци било свежије, па стога и сигурније чувати вино и намирнице. Ове куће нису биле претерано велике по квадратури основе, али су својим високим плафонима, великим прозорским површинама и пре свега спољашњом рељефном пластиком и декорацијама на фасади, означиле долазак новог послератног времена и духа у граду. Са трема се улазило у ходник који спаја све просторије куће. Под је од дасака, испод којих је слој шљаке као изолациони материјал. Овај тип куће припадника средњег класе има најчешће три велике собе, од којих је једна могла да служи као кухиња (у случају да је први ниво само подрум, а не сутерен са кухињом, подрумом и помоћним просторијама). Ипак је кухиња ретко била унутар саме куће; најчешће је убрзо по зидању куће, била подизана још једна приземна просторија у дворишту, спојена са кућом, али са посебним улазом, а која је служила и као кухиња и обезбеђивала још једну додатну просторију по потреби. У зависности од бројности породице, једна од соба у кући је могла да буде само у функцији примања гостију, са елегантним дрвеним намештајем и сликама, гобленима и фотографијама укућана и предака по зидовима. Остале собе су служиле за спавање и свакодневни живот укућана.

Намештај у овим кућама је наручиван у најбољим градским столарским радионицама. Био је од пуног ораховог или храстовог дрвета; пре свега масивни дрвени столови и столице са тапацирунгом на наслону; витрине стереотипно благо заобљеног облика, углавном дводелне са застакљеним горњим делом и доњим делом са широким фиокама; најзад, комоде разних величина са дуборезима. У витринама које су се налазиле у собама за примање гостију, стајали су сервиси за ручавање који су коришћени само током слављења породичне славе или других породичних прослава. Већ средином двадесетих година постао је популаран намештај од куваног буковог и брестовог дрвета заобљених линија, система 'тонет'. Јефтинији, али мање елегантан је био гвоздени собни намештај локалне фабрике 'Кукар'. Док су након рата теписи могли да се нађу само по подовима кућа најбогатијих породица, крајем двадесетих и током тридесетих година постају све чешћи детаљ и у кућама средњег градског слоја.

Хигијенски услови у овим кућама су били много бољи него у малим, влажним и загушљивим чатмарама сиромашног света. Како су имале дашчани под испод кога је био слој шљаке, биле су и лакше за одржавање и здравије, а пошто се кухиња углавном налазила ван куће или у сутерену, ваздух је био мање загушњив. Предњи део дворишта, са стране улице и око куће углавном је имао лепо сређене баште, и са лепим, новим, високим кућама чинио је лепу и за око пријатну целину; већина кућа средње класе су већ током раних двадесетих имале решеткасту гвоздену ограду и капију са бетонским стубовима. Ипак, задњи део дворишта се није много разликовао од дворишта сиромашних суграђана. Био је засађен разним дрвећем, пре свега воћем, орасима и дудовима; и код ових породица је башта са поврћем у доњем дворишту била уобичајена, као и чување стоке. Најзад, оно што је заједничко за сва домаћинства у граду невезано од класе којој су припадала, осим кућа у најстрожем центру, било је то да се у дну дворишта налазила ископана рупа за бацање ђубрета. Како су општинска запрежна кола за скупљање ђубрета пролазила само главном улицом и поред градских пијаца, и тек ретко залазила у неколико битнијих споредних улица, то је ћубре одлагано у сопственом дворишту. Срећом, радило се углавном о органском отпаду, тако да је након извесног времена он чак и коришћен за нађубривање башта.

Куће најбогатијих Лесковчана се почетком треће деценије века нису по величини и изгледу много разликовале од кућа породица из средње и више средње класе; томе сведочи и податак да су Лесковчани све стамбене објекте са спратом називали палатама, а до почетка тридесетих година број таквих објеката је био једноцифрен. Уопште је лествица класне структуре била прилично покретна и, иако је период стварања великих фабрика са више стотина радника завршен током двадесетих, многи појединци су и даље успевали да створе значајан капитал полазећи из скромних занатских и трговачких радњи, комбинацијом напорног рада, вештим вођењем послова и, што је најчешћи случај, удруживањем почетног капитала. Очекивано, од средине двадесетих година почиње изградња новог, већег, лепшег и удобнијег животног простора нових и старих припадника финансијско-привредне елите града. Подстицај томе дала је нова култура становања и живљења, која је била последица утицаја, како из престонице, тако и из иностранства.

Идејни творци најлепших и најраскошнијих стамбених објеката у Лесковцу између два светска рата, били су или познати архитекти из Београда (Милош Манојловић, Исак Азриел, Григорије Самојлов, Бранислав Којић), или лесковачки архитекти школовани у Београду (Бранко Тасић, Душан Јакшић). Утицаји главног града и иностранства, укрштање различитих праваца и најновије европске тенденције, вероватно се нигде нису боље показали у међуратном животу града него у архитектури породичних кућа најбогатијих Лесковчана. Током већег дела овог периода зидане су куће које припадају академском еклектизму, али крајем тридесетих, примат међу најскупљим грађевинама преузима безорнаментална модерна архитектура. Током друге половине двадесетих и већег дела тридесетих година, архитекте се труде да се разликују једни од других, па то постижу претераним нагомилавањем мотива и декорација на фасадама и мешањем разних историјских стилова. Крајем тридесетих, модерна све више преовлађује, а куће саграђене у духу овог правца су геометријски правилније и наизглед једноставније, са доминацијом правих линија и равним празним фасадама. Куће саграђене крајем периода који посматрамо су и даље углавном приземне, али је карактеристично да се повлаче од улице, чиме се оставља простор за башту и испред и иза куће, као и да су комплексније по питању броја, фуннкција и распореда просторија. Кућа адвоката Тодора Чичановића, подигнута 1938, је била типичан пример модернизма по питању просторног распореда: у центру објекта је пространа трпезарија из које се улази у све остале просторије.

Најзад, поменули смо спратне зграде које су Лесковчани називали палатама. Прва монументална стамбено-пословна зграда у Лесковцу, била је палата индустријалца Лазара Јовановића, изграђена такође у маниру академизма. У приземљу су били локали, док су се на два горња спрата налазили станови за издавање. Један просечан стан у палати Лазе Јовановића од просторија је имао три собе, кухињу, купатило и шпајз. Вероватно су били довољно пространи, јер је један од првих закупаца била стоматолог Изабела Вајс, која је у стану, све до краја тридесетих, имала и своју ординацију. Друга велика стамбена зграда изграђена крајем двадесетих, била је палата Николе Петровића, власника штампарије Покрет. Приземље са првим спратом је завршено 1930, а архитекта Душан Јакшић је испројектовао други спрат 1940. У приземљу су се налазили штампарија и локали за издавање, а на спрату станови за издавање. Како су у једном од станова за издавање живели ћерка и зет Василија Цилета Миленковића, највећег деоничара и председника Лесковачке Централне Банке, не треба сумњати да су и у овој згради станови за издавање грађени по потребама и укусу нових градских елита.

Највећа и најлуксузнија од свих лесковачких палата изграђена је 1937; без сумње и најрепрезентативнија зграда у међуратном Лесковцу. Њен власник био је индустријалац Милан Поповић-Тонкић, па је у граду била позната и као Тонкићева палата. Подигнута је на месту имања Поповића, након што је првобитно двориште проширено куповином околног земљишта Архитекте су били Милош Манојловић и Исак Азриел, који су изашли у сусрет жељи наручиоца и одступили од својих модернистичких начела. Изнад локала у приземљу налазе се три спрата, а у зграду су уграђена и два лифта, од којих је један био теретни. Најупечтљивији елемент на фасади су масивни антички стубови са капителима, детаљ који дотад није примењиван у декорацији фасада лесковачких зграда.

Многи локали у главним лесковачким улицама Краља Петра Првог и Краља Александра током тридесетих година добили су још један ниво, па су поред радње у приземљу сада имали и стан на спрату; било је размишљања да се оде још даље и да се власници више спојених локала натерају да изграде један велики јединствени објекат у коме би свако био сопственик бар по једног локала и стана, у зависности од првобитне површине. Иако је то било нереално очекивање, навели смо овај пример, као и поменуте лесковачке палате, као савремену урбанистичку тежњу ширења у простору, у ширину и у висину; тај манир је карактеристичан за градове Централне Европе у другој половини деветнаестог и на прелазу деветнаестог и двадесетог века, у Београду је 1900. године учињен покушај да се пропише обавеза изградње виших зграда (мада је тај пропис послужио као повод велику политичку дебату власти и опозиције), док се у индустријски развијенијем провинцијском месту у Србији, тај манир стидљиво појављује тек половином треће деценије двадесетог века.

Урбанистички простор Лесковца пре ослобођења од Турака није довољно познат, али не треба сумњати да се правац пружања централних градских улица није много изменио. Тим пре што су и током међуратног периода за сам центар града остале карактеристичне слепе уличице, ћор-сокаци из турског времена. Убрзо након ослобођења од Турака децембра 1877. године, ангажован је аустријски инжињер Андреас Бадер да уради урбанистички план града и регулише улице. Европски школован инжињер, Бадер је вероватно имао на уму исправљање кривудавих улица и пробијање нових широких булевара. Али сусрео се са неочекиваним отпором водећих градских личности, које нису дозволиле рушење неких објеката зарад регулације улица, па је његов регулациони план спроведен само делимично. Тада је пропуштена прва и вероватно најбоља прилика да се Лесковац урбанистички уреди по савременим европским стандардима. Као и у том случају, тако су и све до почетка Другог светског рата основни проблем у покушајима уређења града и просецања нових, функционалнијих улица које би олакшале и кретање људи и саобраћај, остали сами грађани Лесковца. Услед непостојања катастарских књига било је чест случај заузимања општинског земљишта; на исти начин у граду, као што су и сељаци који су се досељавали заузимали општинске њиве на периферији, ограђивали их и зидали себи чатмаре, стварајући тако читава насеља без икаквог плана. Прича о потреби да се уради регулациони план постала је актуелна поново 1932, након што је децембра претходне године ступио на снагу нов Грађевински закон. По њему је сваки град у држави морао да има регулациони план у коме су назначени ужи и шири грађевински реон, заштитни појас резервисан за зелене и пољопривредне површине у коме је забрањена градња, површине предвиђене за паркове и градско зеленило, проширење улица које у наставку имају државне или бановинске путеве, подела ужег грађевинског реона на зоне густе, средње и ретке насељености, правила градње у свакој од ових зона и друго. До 1938. не само да ништа није урађено по питању израде регулационог плана града, већ није урађено ни катастарско снимање терена, без кога није било могуће правилно започети и довршити битније комуналне радове, а грађевинске дозволе су издаване без икаквих проблема и за објекте који су били у потпуној супротности са законом - и то у најстрожем центру града.

Основни комунални проблеми града након рата били су: изградња водовода, канализације, поплочавање главних улица каменом коцком (а све остале улице бар калдрмисати) и изградња новог моста преко Ветернице уместо старог турског од дрвета. Поред ових хитних радова, постојао је читав низ мањих, али пођеднако непријатних питања које је требало решити, попут проблема градских пијаца и ограђеног простора за вашаре, изношења ђубрета и чистоће градских улица, исушивања бара и мочварних терена на ободима града, регулација Ветернице, изградња градских купатила и израда регулационог плана вароши. Занимљиво је читати са колико су ентузијазма локални интелектуалци у првој години излажења недељника 'Лесковачки Гласник', указивали на ове проблеме и надали се њиховом скором решавању. Али већ током 1923. указано је на читав низ проблема потпуно другачијим тоном; много оштрије се коментарише о прљавштини улица, запуштености гробља, огромној смртности од туберкулозе, шарлаха и осталих заразних болести, неопходности исушивања баруштина и мочвара, жалосном стању градског парка...Град је био препун паса луталица и опасност од избијања беснила је била свакодневна. Ситуација на периферији је била толико жалосна, да су становници трију насеља на ободу града поред индустријских зона, одржали јануара 1923. збор на коме су запретили отцепљењем од Лесковца и прикључењем било којој општини која би била вољна да их прими. Здравствено стање деце је било јако лоше. Статистичке податке који су поражавајући имамо тек од 1930, када је отворен Дом народног здравља који је служио и као школска поликлиника. Текстови у којима се указује на лоше хигијенске и комуналне услове у граду се затим понављају из године у годину, и сви личе један на други, само се писци мењају. Занимљив је тон којим аутори текстова коментаришу градске прилике, од оптимизма почетком двадесетих, разочарања крајем двадесетих, до љутње и потпуног очаја многих грађана, који током тридесетих преко новина упорно пишу отворена писма градској управи. О јадном стању комуналних прилика у граду често су писали и листови ван Лесковца, а своје изненађење нису могли да сакрију ни људи са стране који су долазили приватним или државним послом. Сви они, и Лесковчани и остали, истичу очигледан контраст између привредне развијености Лесковца са једне, и потпуне инфраструктуралне запуштености са друге стране, и покушавају да разумеју разлоге због којих је ситуација таква каква је.

Свој индустријски take off, град је доживео у периоду 1890 - 1914. По некој оквирној аналогији, у привредном, друштвеном и културном погледу се 1918. године налазио отприлике на нивоу индустријског града у Енглеској средином 19. века. Ту престајемо са сваким поређењем, јер оно није могуће - град се налазио у држави која није могла да пружи ретким индустријским центрима услове за сталним повећањем производних капацитета. Оно што желимо да истакнемо је то, да је у међуратном периоду Лесковац морао да убрзано надокнади све године заостајања за западноевропским узорима, а то је било преко 70 година континуираног процеса друштвеног развоја; у исто време (будући отворен за стране утицаје, како смо видели у претходним поглављима) и да се суочи са савременим друштвеним и културним изазовима који су већ много брже стизали у град и много лакше били прихватани него пре ратова 1912 - 1918. То је условило онај дуални карактер града који смо поменули у предговору; са једне стране старинска ношња, с друге стране фракови од енглеског штофа; на једном месту жилаво опстајање неких архаичних заната, на другом заступништво 'Стандард Оила'; неугледне и оронуле кафане на периферији, са шталама у дворишту и за сељаке и за њихову стоку (када петком увече дођу у град пред суботњу пијацу), а у центру надметање Костића и Париза са игранкама, џез свиркама и пројекцијама звучних филмова. Искористићемо синтагму коју је употребила Дубравка Стојановић да опише сличне парадоксе у Београду пред Први светски рат - и калдрма и асфалт. Ипак, може се видети смена генерација на прелазу двадесетих у тридесете: млађе генерације, одрасле након рата, током двадесетих, преузимају моделе из Европе спремно и без двоумљења. Ако је тренд и тежња да се обуче хаљина по париској моди, имитира понашање глумца са филма, плешу танго, фокстрот или чарлстон, ако младе девојке теже да разбију друштвена ограничења постављена предратним моралом, слободним начином одевања и шетњом градом у друштву другарица без пратње, па се чак организују и избори за мис забаве или града, ако девојка има право да на забави сама бира друштво каваљера, онда ипак можемо да видимо једно друштво у трансформацији, које нема ни страх ни отпор према променама. Ни у новинама током тридесетих се више нико не буни због европских струјања која су загосподарила градом. Култура јесте имала проблем да се промовише и одигра ефикасније своју улогу у друштву, али постоје и оправдања. У процесу брзог надокнађивања свега што је прескочено у претходним деценијама (вековима), она је платила највећи цех. Током двадесетих је трансформација била у својој почетној фази, било је још рано за Стриндберга; тридесетих би пројекат звани позориште можда и успео, али је добио непобедиву конкуренцију у звучном филму, радију и забавама, па и петпарачким романима о гангстерима Чикага, које су млади занатски шегрти просто гутали по ћошковима радње, кад мајстор не гледа. Класична култура је закаснила и тиме постала жртва масовне културе, која је продрла и у срце Балкана. Али старе друштвене структуре и обрасци су опстајали и у самом граду, а већ на пар километара ван Лесковца били су једини модел понашања; град је био само кап европеизације и модерног, у мору вековима непромењених односа на селу. Јасно је да није било никакве шансе да Лесковац са тек нешто мање од 20.000 становника пред Други светски рат, еманципује своје огромно сеоско залеђе за само 20 година. Тај неуспех ће стићи на наплату касније.

Фусноте:

1 Овај есеј младог лесковачког историчара, докторанта на University of Cambrige, је ауторов избор пасуса из истоимене монографије (Перица Хаџи-Јованчић: ЕВРОПЕИЗАЦИЈА СРПСКОГ МАНЧЕСТЕРА 1918-1941, Удружење за друштвену историју, Београд, 2010). Ново поље његовог научног истраживања је однос Србије и великих сила у периоду између два светска рата, о чему говори и предложена тема дисертације на Кембриџу под називом The Third Reich and Yugoslavia, 1933-1941. Ово поље истраживања је наставак тема ауторових одбрањених мастер радова: (1) Reinventing the Past: Memory and Narrative - the Case of Serbian Political Migration to Britain after the Second World War (Master in Refugee Studies University of East London, 2010); и (2) British Foreign Office and Policy Towards Yugoslavia, 1934-1938 (Master in Modern European History University of Cambridge, 2013).

2 Д. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, Београд 1958, с. 87

3 Исто, с. 90. У ове рупе обложене туглом стављан је лед, а затим покриван слојем сламе и затрпаван земљом. Лед се секао у блоковима из замрзнуте реке зими, а на овај начин је могао да се чува током целе године. Ипак, због нечистоће овако добијеног и чуваног леда, пиће се хладило само тако што се флаша стављала на лед, никако се лед није стављао у пиће. За оваквим начином чувања леда није више било потребе од 1928, када је почела са радом Лесковачка парна пивара, која је производила и продавала лед.

4 Лесковачки Гласник 53, 1923

5 С. Димитријевић, Историја Лесковца ..., с. 311

6 Лесковачки Гласник 27, 1925

7 Исто, с. 312

8 Лесковачки Гласник 31, 1932

9 У вести о пожару који је захватио једну шталу у дворишту куће у градском насељу Подворце, наводи се да су два вола, две краве и једно теле спашени из пожара. Како би се слични догађаји избегли, аутор текста захтева од општине да изда наредбу да се стогови сена држе у дворишту на удаљености од најмање десет метара од било каквог објекта (Лесковачки Гласник 4, 1923). Општински суд је повремено понављао своју забрану држања свиња у граду, али без успеха у њеном спровођењу (Недељне Новине 28, 1934).

10 С. Димитријевић, Историја Лесковца ..., с. 312

11 То су биле радионице за израду стилског намештаја и уметничке столарије које су преживеле појаву индустријског намештаја и опстале током читавог међуратног периода; оне највеће су примале наруџбине из свих делова предратне Србије. У њима је уз власника и његових наследника радило по десетак мајстора. Највећа је била 'Будућност' Влајка Јовића, која је у центру града имала продавницу са изложбеним простором, иза кога су се налазиле канцеларије и радионице (Недељне Новине 14, 1935). Столарска радионица Војислава Стојановића оглашава да ради собни и канцеларијски намештај по најновијим базарима за 1934. годину (Недељне Новине 3, 1934)

12 Огласи за столице овог типа (од савијеног куваног дрвата) фабрике столица Илић, Теокаревић и Петровић, почели су да излазе у Лесковачком Гласнику крајем 1925. године. Исти тип столица у другој половини двадесетих година производила је и фабрика Средор (С. Димитријевић, Историја Лесковца и околине 1918-1928, Лесковац 1983, с. 180). Након њеног затварања због пожара 1929, већ следеће године се оснива нова фабрика столица од савијеног дрвета Саве Пјевача (рекламе у Лесковачком Гласнику средином 1930)

13 С. Димитријевић, Историја Лесковца ..., с. 310 14 С. Димитријевић, Историја Лесковца и околине (1918 - 1928), Лесковац 1983, стр. 291 15 У преписци адвоката Тодора Чичановића са београдским архитектом Браниславом Којићем 1937, наручилац од архитекте захтева да му кућа буде ' ... модерна, хигијенска, светла и пространа за удобан живот ...'. А. Кадијевић-С. Марковић, Градитељство Лесковца и околине између два светска рата, Лесковац 1996, стр. 75

16 За почетак модерне као правца код нас се узима 1928. и стварање 'Групе архитеката модерног правца' у Београду, коју су чинили Којић, Леко, Злоковић и Бабић. Модерна се у Србији усталила око 1934, да би до почетка рата потпуно истисла и академски историзам и српски национални стил. (Исто, стр. 17)

17 Ова зграда је срушена у бомбардовању септембра 1944. Подигнута је 1924, убрзо након Кукареве палате, али није остало много фотографија ње. Зграда 'Калодерма', касније позната и као Влајчићева сапуњара, подигнута је 1927, а по структури и изгледу ове две зграде су биле доста сличне, само је зграда Калодерма била монументалнија, и попут Кукареве палате није била стамбени објекат.

18 Што се може пратити по честим огласима које је ова дама давала у Лесковачком гланику током читавог међуратног периода.

19 А. Кадијевић - С. Марковић, Градитељство Лесковца и околине између два светска рата, Лесковац 1996, стр. 46

20 А. Кадијевић - С. Марковић, Градитељство Лесковца и околине између два светска рата, Лесковац 1996, стр. 43

21 Недељне Новине 2, 1934. Иако је овај предлог био више у вези са проблемом који би малим локалима у центру донело стриктно поштовање новог Грађевинског закона из 1931. (пошто је по закону сваки од ових локала у зони густе насељености морао да буде лицем ширине бар десет метара према улици, а ретко који је био шири од шест метара) аутор текста ипак размишља и о естетским и функционалним предностима оваквог решења: ''Са друге стране напредак града захтева ... да би постепано ишчезле мале накарадне зграде ... а уместо њих појавиле се лепе и модерне палате.''

22 P. Hanek, The Garden and The Workshop, New Jersey 1998, п. 12.

23 Д. Стојановић, Калдрма и асфалт, Београд 2008, с. 95

24 Д. Јовић, Аритектура старе чаршије у улици Светозара Марковића у Лесковцу, дипломски рад, Београд 1995. На жалост, Драгана Јовић не наводи извор за ове податке, као ни Радош Требјешанин у својој расправи Лесковац после ослобођења 1877, Лесковачки зборник 18, Лесковац 1978. На основу неких каснијих расправа о новом регулационом плану Лесковца, вероватна година Бадеровог боравка у Лесковцу је 1882. (Лесковачки Гласник 1, 1932)

25 Лесковачки Гласник 28, 1925.

26 У случају Лесковца биле су то улице Краља Милана (која је била део државног пута за Ниш и Београд), улица Кованлук (државни пут за Скопље) и централне градске улице Краља Петра Првог и Краља Александра, које су спајајући ове две, биле део државног пута Београд - Скопље)

27 Лесковачки Гласник 50, 1932

28 Полемика вођена у Лесковачком Гласнику бр. 20 и 21 за 1933. годину поводом издавања грађевинске дозволе Живојину Војводићу за зграду у најстрожем центру града, код хотела Плуг, а која је пројектоване ширине три метара до улице (иако је по закону морала да има минималну ширину од десет метара)!

29 Лесковачки Гласник 10,1922

30 Доктор Жак Конфино је током јануара 1922. у Лесковачком Гласнику имао цео серијал текстова о основним хигијенсим и комуналним проблемима града, али кроз њих провејава оптимистички тон.

31 Лесковачки Гласник 16, 1923

32 Лесковачки Гласник 22, 1923 33 Лесковачки Гласник 25, 1923

34 Лесковачки Гласник 31, 1923

35 Лесковачки Гласник 28, 1922. Следеће године у истим новинама објављен је још један текст о проблему са псима луталицама, где се наглашава да се ноћу неким улицама не мође проћи од њих (Лесковачки Гласник 28, 1923).

36 У питању су насеља Мурџа мала, Ајтина мала и Рупе (Лесковачки Гласник 2, 1923). Нити су се они одвојили од Лесковца, нити су њихови проблеми решени до избијања Другог светског рата, на пример 14 година касније ситуација је непромењена, па је чак формиран и Одбор грађана за помоћ најугроженијима од изливања бара у Рупама (Лесковачки Гласник 22, 1937).

37 Недељне Новине 2, 1933. У оквиру овог Дома направљено је и купатило у коме је купање два пута месечно у почетку било обавезно за сву школску децу. Осим Дома и Бановинске болнице, у Лесковцу је постојао још и приватн санаторијум који су 1930. отворили доктори Душан Деклева и Жак Конфино.

38 На пример, текстови у Лесковачком Гласнику 'Докле тако' у бр. 8 из 1927, 'Нечистоћа' у броју 34 из 1928, 'Приче о култури' у броју 18 из 1932. и цео серијал текстова о актуелним комуналним проблемима Лесковца у бројевима 37 - 41 из 1937. године, као и текст са девет питања насловљен са 'Зашто' у Недељним Новинама број 23 из 1934, само су део од огромног броја текстова на ову тему.

39 Јавна дебата која је започела текстом Драгутина Станковића Славуја 'Лесковац- град са развијеном индустријом и запуштеним комуналним уређењем' у броју 24 Лесковачког Гласника из 1937. године. Уследио је одговор председника општине Михајла Бабамилкића у следећем броју, па нови текст Станковића, да би се затим у расправу, у броју 27, укључио и инжињер Влада Поповић.

40 Београдски лист Штампа је маја 1934. писао о комуналним и хигијенским проблемима Лесковца и нарочито истакао проблем дотрајалости мостова, истичући '... то је јединствени случај докле може да иде људска немарност. Ти мостови представљају животну опасност у пуном смислу те речи ...'.

41 Лесковачки Гласник 29, 1937. Приликом састанка поводом отварања филијале Народне банке у Лесковцу, одржаног 2. јула те године у згради Народне банке у Београду, гувернер др. Милан Радосављњвић је најпре упутио делегацији Лесковца прекор због '... неуређења и прљавштине града кроз који је недавно прошао'.