Комплексност концепта одрживог развоја захтева дугорочну политику, институционалне реформе и укључивање свих друштвених сектора кроз примену националне стратегије одрживог развоја у конкретну праксу и акције. Србија се налази у дугогодишњој кризи која је погодила њену привреду, поготову велике друштвене и државне системе. Свестране и неизбежне дубоке промене пред којима се привреда налази могу се спровести ако се има јасна визија привредне будућности и оствариви циљеви развоја у правцу модернизације. Актуелни процес интеграције европског и светског тржишта и велика ограничења која карактерише домаћи привредни амбијент представља јасну потребу за интегрисањем секторских националних стратегија са одговарајућим на регионалном нивоу. Пример такве регионалне свеобухватне стратегије Европске Уније је Дунавска стратегија која се базира на три стуба:

Србија се укључила у израду ове стратегије чиме је у прилици да пружи важан допринос припреми овог интерног документа ЕУ. Историјски посматрано Дунав је за Србију увек имао стратешки значај, као и данас када је након уласка Румуније и Бугарске у ЕУ 2007. године, постао “унутрашњи” водени пут ЕУ. Дунав је један од Трансевропских коридора (коридор 7) и представља основни водени пут кроз територију ЕУ. Дунав је преко реке Рајне повезан каналима са Северним морем и представља директну водену везу између Северног и Црног мора. Ове околности на најбољи начин илуструје значај "првог стуба“ стартегије којим ЕУ настоји да успостави систем безбедне пловидбе и развој транспорта и пратеће инфраструктуре на целом току Дунава. Други стуб, заштита животне средине и одрживо коришћење природног богатства кроз испуњење захтева и задовољавање стандарда Европске уније у области вода је један од приоритета наше земље и важан услов у процесу европских интеграција. Једна од активности која води ка усаглашавању са европским стандардима је и примена Оквирне директиве ЕУ у области вода, посебно кроз сарадњу у оквиру активности ICPDR-а и Дунавске комисије . Трећи стуб, социо-економски развој је за Србију као мултиетничку државу од посебног интереса јер укључује развој суседских односа, промоцију људских права, културних различитости, размене знања и права националних мањина.

Стабилност сва три стуба за Дунавски регион је од стратешког значаја за ЕУ јер је то хетерогена област у економском, еколошком и културном смислу, а истовремено државе у региону деле бројне заједничке ресурсе и међусобно су веома повезане. То значи да се догађаји у једном делу веома брзо преносе и имају последице по цео регион. У сливу Дунава живи око 115 милиона становника ЕУ, практично сваки пети становник Уније. Слив Дунава обухвата простор од 800 хиљада км2 где живот око 20 милиона становника директно зависи од саме реке, али зато пловидба Дунавом достиже само 10% од оне која се одвија Рајном. Израчунато је да би повећањем капацитета на осовини Црно-Северно море за 30 % око 5 милијарди тона терета могло да се преусмери на овај водени пут. Дунавска стратегија није фокусирана само на државе кроз које протиче Дунав, већ и на цео дунавски слив, чиме је обухваћено 14 држава (од којих су 8 чланице ЕУ) од Немачке на извору до Украјине на ушћу у Црно море. Стратегија се заснива на "макрорегионалном“ приступу , новом приступу у ЕУ који ојачава синергију између разних политика и координира напоре широког круга актера (регионе, општине, међународне организације, финансијске институције, социјално-економске партнере и цивилно друштво) у оквиру концепта одрживог развоја.

Концепт одрживог развоја се може изразити опште примењеном еколошком формулом U=PPURT, чије су три променљиве у корелацији, тако да утицај на животну средину (U) зависи од: популације (P), потрошње и управљања ресурсима (PUR) и технологије (T). Повећање броја становника, на више очигледних начина, увећава еколошки утицај на људско окружење. Под условом да су остале променљиве у претходној формули константне, очигледно да повећан број становника изазива веће загађење. У овој еколошки оријентисаној расправи, пораст или опадање људске популације неће бити предмет разматрања са гледишта утицаја на животну средину, већ историјски осврт на примеру како лоша политика и погрешне одлуке могу утицати на реализацију идеја које не застаревају. Почетком прошлог века, одакле почиње наша прича, Србија је била у демографској експанзији. Међутим, иако на страни победница, Србија је из Првог светског рата изашла демографски поражена, толико да није успела да поврати своју биолошку масу са којом је ушла у 20 век. А и данас, сто година касније се налази на сличној демографској "низбрдици“. Са друге стране, на почетку 20. века, Србија је била у прилици да учествује као актер и касније управљач једног пројекта који по свим елементима превазилази, што се бенефита по њу саму тиче, оно што се сада сто година касније нуди као Дунавска стратегија. Контраверзе, нарочито међу историчарима, о околностима и оправданости учествовања Србије у започињању првог светског сукоба, заслужују да се сада размотре у оквиру нове политике ЕУ према земљама западног Балкана и сталних сучељавања на нашој политичкој сцени о питањима европских интеграција.

Један од циљева Дунавске стратегије је унапређење сарадње и партнерства у региону, а овај циљ је своје различите појавне облике имао још од времена када су народи на овом простору стварали уређене државе. Регион Дунава и географски простор јужно од његове десне обале у средњем и доњем току, који се од краја XIX века назива Балканско полуострво, на историјској позорници су настањивали народи који су стварали и разграђивали државе у тежњи да уједине територије по етничком, религијском или идеолошком смислу. Ово су успеле појединачно у више вековном циклусу само две империје, Римска (Византинци) и Османска. Од тада је Балканско полуострво у цикличном хаотичном преображају јер се налази на геостратешком раскршћу преко кога многи желе да прођу или остану, а поједини да друге спрече у томе.

Почетком 20. века, у региону Дунава, под Аустроугарском су били Чеси, Словаци, Украјинци, Словенци, Хрвати, Срби. Добар део Европе је био поприште опште територијалне амбиције владара, јер су Руси владали над Литванцима, Летонцима, Естонцима, Финцима, док су над Пољацима владали и Аустријанци, Немци и Руси. Империјализам је на Старом континенту имао облик владавине Европљана над Европљанима. Овако је Стару даму, вероватно, видео и Владимир Иљич Лењин у егзилу из Швајцарске која је у то време била светска метропола револуције. Лењин је сматрао да радници различитих земаља не могу бити непријатељи, јер имају исте и заједничке непријатеље, руског цара и друге владаре и капиталисте, и зато треба да окрену пушке на те душмане уместо да пуцају једни на друге. Своју теорију империјализма Лењин је изнео у делу Империјализам као највиши стадијум капитализма које је написао у то време а објавиће га 1917. године после повратка у Русију. Своју теорију револуције Лењин ће претворити у праксу и допринети пропасти прве од три европске империје у вртлогу Првог светског рата.

Један други актер историјских промена, вероватно свестан европске друштвене стварности, енергични аустроугарски надвојвода Франц Фердинанд у жељи да обнови двојну монархију свога стрица која се распадала, намеравао је да од империје створи федерацију. Амерички историчар Дејвид Мекензи тврди да је надвојвода био поборник политике тријализма, претварања Аустро-Угарске у тројну монархију. Желео је да уведе тројност тако што ће основати Краљевину Јужних Словена, којој би се прикључиле Хрватска и Далмација, а касније и Србија. Мотиве сарајевског атентата, вероватно, треба тражити у тријалистичкој политици Франца Фердинанда који је намеравао да оствари уједињење свих Јужних Словена у оквиру Дунавске Краљевине. Надвојвода је очигледно планирао да Србија буде успутна станица будућој тројној монархији у напредовању према Солуну. О томе је касније проговорио и надвојводин син, потврдивши да је његов отац намеравао да створи једну федеративну државу од свих националности у Аустроугарској монархији. Нагласивши да је таква федерација националних група под вођством Беча угрожавала интересе неких великих сила и да би га зауставили у извршењу његових реформи оне су у Сарајеву наоружале младе националисте.

Управо су пуцњи у Сарајеву 1914. године означили прекид економске политике Србије и њен наставак другим средствима, што је често цитирана изрека Карла фон Клаузевица. Тиме је била завршена вишедеценијска успешна политичка борба Србије за економску еманципацију од Аустро-Угарске. Економска и социјална историја Срба у Хабзбуршкој монархији показује да су Срби у овом делу Европе, такође, били носиоци ондашњег привредног развоја и везе са матицом. Пословање српске привреде крајем XIX и почетком XX века било је условљено трговинским уговором који је закључен још 1881. године са Аустро-Угарском и који је дограђиван касније низом споразума. Овим трговинским уговором Србија је потпуно привредно била окренута према великом северном суседу, тако да је крајем прошлог века 90 одсто њене спољнотрговинске размене остваривано са Аустро-Угарском. Србија се ових обавеза ослобађа тек од 1903. године мајским превратом, збацивањем династије Обреновић и преокретом у спољнополитичкој оријентацији. Једна од мера којом је Србија покушала да елиминише утицај аустро-угарске индустрије је доношење врло високих царинских тарифа за робу из ове земље на свом тржишту, и истовремено намера да се закључи царинска унија са Бугарском. Оваква политика је изродила познати царински и трговински рат 1905. године између Србије и Аустро-Угарске. Лишена великог тржишта свог привредно моћног северног суседа, српска привреда је видела шансу према Солуну и излазу на Егејско море у правцу Италије. Ови геополитички и привредни односи у којима се нашла Србија, напуштањем трансвезалне осовине Беч-Будимпешта-Београд, условили су изналажење нове концепције просторно-привредног развоја. У разматрању политике развоја тадашњег српског привредног простора, добија на значају осовина моравско-вардарска удолина. Друштво америчких инжењера је финансирало израду генералног пројекта пловног пута Дунав-Егејско море, који је завршен фебруара 1909. године. Овим пројектним решењем остварен је део пројекта пловног пута од Северног до Средоземног мора кроз Србију. Пројектом је био предвиђен план регулације Мораве и Вардара, са изградњом везног канала којим се отвара пловни пут до Солуна укупне дужине 612 км, чиме се тадашња и садашња дистанца преко Црног мора до Средоземља скраћује за око 1.200 км, односно три дана вожње. (Слика 1)

Слика 1: Траса канала Морава-Вардар (Aksios)-Егејско море (црвено: могућа навигација уз чишћење и мелиорацију; плаво: потребно проширење и регулација речног корита; жуто: изградња новог канала и система брана за трансверзију слива) http://www.danube-cooperation.com/libra … novski.htm

Реализација овог великог пројекта је уступила место првом великом поспремању Балкана у XX веку. Без обзира на спорења о узроцима Првог светског рата, већина историчара се слаже да је након атентата на аустроугарског престолонаследника и неиспуњења ултиматума Србије који је уследио, рат био неизбежан. Иако бројно слабија српска војска је све до јесени 1915. године успешно бранила земљу, када су је моћна аустро-немачка војска са севера и бугарске снаге са југа истовремено напале. Српска војска је оскудевала у оружју, одећи и лековима, земљу је захватила епидемија тифуса и заједно са последицама ратних дејстава усмртила преко 130.000 војника и цивила. Али, тифус није била једина болест. Амерички војни дописник на пропутовању кроз Србију према Источном фронту и Русији записао је да су велике богиње, скерлетна грозница, шарлах и дифтерија харали дуж главних друмова, а у забаченим селима је било и случајева колере. Србија је била опустошена земља у којој су бојна поља, села и друмови заударали на плитко закопане мртваце и у којој су и потоци били загађени лешевима људи и коња, док су људи на огромно пустошење епидемије гледали са неком врстом мрачног поноса, као што је средњевековна Европа гледала на “црну смрт”- кугу. Битка за Србију се завршила стравичним повлачењем преко Албаније и Црне Горе новембра 1915. године, да би у пролеће 1916. године реорганизована српска војска заузела место на Солунском фронту са укупно око 120.000 бораца, заједно са француским, енглеским и нешто италијанским и руским трупама. То је било све што је преживело. Рачуна се да је око 100.000 српских војника умрло, погинуло и нестало у повлачењу преко албанских гудура у 1915. години. У борбама на Солунском фронту до новембра 1916. године, када је ослобођен Битољ, српски губици су били тако велики да су се три српске армије свеле на две. Завршетак Првог светског рата Србија је дочекала са оствареним национални циљевима из Нишке декларације (1914), али су људски губици били највећи у њеној историји.

Према демографским подацима из историјских и статистичких извора на графичком приказу представљена су два демографска понора српског народа у претходна три века. (График 1) У XX век Србија је ушла са непрекинутим дво вековним демографским успоном, који показује изразити раст који се поклапа са периодом крчења шума и сталног повећања пољопривредног земљишта, што је започело од 1830-тих после ослобођења од Турака. Наговештаји другог демографског понора појавили су се већ почетком 80-тих година XX века, да би од 90-тих у Србији природни прираштај имао изразито негатативан тренд.

График 1: Промена густине становника на територији Србије за период од 1718 до 2002. године

У еколошкој формули U=PPURT, три променљиве се могу разматрати и са етичког приступа одговорности према будућим генерацијама, што је основа одрживог развоја. У нашем случају расправа добија сасвим другачију димензију. Какву одговорност имамо у односу на то да стварамо или не стварамо материјална добра за наредне генерације и доносимо далекосежне одлуке које ће омогућити покољењима просперитет? Доносиоци одлука имају одговорност да између понуђених алтернатива, у складу са националним потребама и међународним околностима, изаберу она решења која дугорочно омогућавају просперитет будућим генерацијама.

Геопрометни положај Србије са гледишта потреба Европе, од почетка прошлог до почетка овог века, се не мења. Циљеви и приоритети нове Дунавске стратегије, као што су: проширење транспортне инфраструктуре и енергетских веза, заштита и очување животне средине; унапређење економске сарадње и одрживог развоја и културне сарадње и туризма; сарадња у области превенције природних катастрофа (поплаве и друго), јачање сарадње у сектору безбедности, се уклапају у стари пројекат Пловни пут Дунав-Јегејско море из 1909. године. Изградњом пловног пута са севера на југ Европе речни и речно-поморски саобраћај био би усмерен кроз Мораву, а Поморавље постало европска фабрика хране. Изградња оваквог канала је комплексан грандиозан подухват који би обухватао антиерозивне и хидромелиорационе радове у сливу Мораве. Изградњом хидромелорационих система од највиших планинских пашњака до воћарских и повртарских зона кроз програм агротехничких радова била би унапређена пољопривредна производња у сливу Мораве. Такође, Пожаревац, Велика Плана, Свилајнац, Светозарево, Ћуприја, Параћин, Ниш, Лесковац, Владичин Хан, Врање и Бујановац постали би лучки градови са речно-поморским везама са светом. Мале вештачке акумулације, као саставни хидрограђевински објекти са системом канала за наводњавање, представљале би основу за управљање водама на целом сливном подручју и пловном путу са могућношћу изградње малих хидроелектрана.

Међутим, са гледишта пројекта Пловни пут Дунав-Јегејско море из 1909. године геополитичко-економска позиција Србије је данас битно другачија. Река Дунав и њени придружени транспортни коридори представљају потенцијал економског развоја земаља региона које су и чланице ЕУ. Зато изградња пловног пута од Северног до Средоземног мора (Егејског мора) кроз Србију, за сада, није у стратешким приоритетима ЕУ. Са друге стране, у средњем току Дунава, током кроз Србију, смештени су наши највећи енергетски капацитети и значајне резерве минералних сировина, пре свега лигнита. Ту се налазе и објекти енергетске мрежне инфраструктуре, гасоводи високог притиска, део Јадранског нафтовода, далеководи за пренос електричне енергије на регионалном нивоу, две рафинерије и складиште нафте и гаса. Србија није чланица ЕУ и није могла директно да учествује у процесу усвајања европског акционог програма за унутрашње пловне путеве - NAIADES (Integrated European Action Programme for Inland Waterway Transport) и дефинисања и активирања платформе за његову примену (PLATINA project).

Укупно гледајући, Дунавска стратегија је осмишљена у функцији већег просперитета, безбедности и мира за житеље региона, посебно кроз јачање прекограничне, трансрегионалне и транснационалне сарадње и координације.

Расправа у овом есеју индиректно ставља у први план, у складу са начелима одрживог развоја, морални однос садашње генерације о питањима која су садржана у формули U=PPURT. Да ли садашње становништво, тачније речено доносиоци одлука, имају такав утицај на начин потрошње и управљање ресурсима и избор технологија производње да та решења крше одговорности према будућим генерацијама. Одговорност у нашем случају се више односи на одлуке које се тичу стратегије привредног развоја и управљања природним ресурсима, а мање на загађивање животне средине. Упоредни приказ пројекта Пловни пут Дунав-Јегејско море из 1909. године са Дунавском стратегијом из 2011. године је, управо, мисаона вежба сą елементима компаративне анализе о једној пропуштеној историјској прилици. Оно што се није променило пре једног века и данас је настојање великих западних сила да обједине тржишта руководећи се мислима Адама Смита који је језгровито рекао: “Подела рада је ограничена опсегом тржишта”.

Управо изводи из Резолуције Европског парламента поводом Дунавске стратегије наглашавају да Уговор из Лисабона потврђује привредну кохезију као циљ, наглашавајући да стратегија ЕУ за Дунавски регион може значајно да допринесе остварењу боље координације између регионалних и локалних власти и организација које делују у Дунавском региону. Србији у овој стратегији предстоји реализација низа стратешких активности у оквиру све три приоритетне области. Да би се унапредила повезаност и систем комуникације неопходно је усвојити адекватан стратешки и законски оквир у области водног транспорта у складу са европским стандардима и праксом, и постићи неопходне услове за несметану пловидбу кроз успостављање прописаних габарита пловног пута на критичним секторима. Ово се посебно односи на уклањање неексплодираних експлозивних средстава и потопљене објекте из Другог светског рата и НАТО интервенције на читавом току Дунава. Претходне активности су предуслови за озбиљне инфраструктурне пројекте у области енергетске мрежне инфраструктуре у циљу регионалног повезивања мрежа за транспорт нафте и гаса односно пренос електричне енергије. Зато је потребно изградити део Паневропског нафтовода (PEOP - Pan European Oil Pipeline) на траси кроз Србију, довршити изградњу аутопута у Коридору 10, као и друге друмске правце и обилазнице који обезбеђују бољу саобраћајну доступност и везу са терминалима, али и реконструисати, ревитализовати и модернизовати железничку мрежу и терминале који гравитирају Дунаву.

У приоритетној области заштите животне средине испуњење захтева и задовољавање стандарда Европске уније у области вода је важан услов у процесу европских интеграција наше земље. Једна од активности која води ка усаглашавању са европским стандардима је и примена директива ЕУ у области вода, посебно кроз сарадњу у оквиру активности ICPDR-а и Дунавске комисије. Република Србија је 2003. године ступила у чланство Међународне комисије за заштиту реке Дунава (ICPDR) и ратификовала Конвенцију о сарадњи на заштити и одрживом коришћењу реке Дунав. Основни правац деловања у области вода јесте интегрално управљање водама, којим се остварује планско коришћење и заштита водних ресурса: снабдевање водом становништва и индустрије, наводњавање, хидроенергетика, и заштита од штетног деловања вода, одбрана од поплава, заштита од ерозије и бујица, одводњавање. У децембру 2009. године усвојен је План управљања сливом реке Дунав са програмом мера, којим су се државе чланице обавезале да у периоду до 2015. године реализују донете мере. Реализацијом програма мера у Србији ће се решавати постојећи проблеми снабдевања водом за пиће, каналисања и пречишћавања комуналних и индустријских отпадних вода. Реализација Дунавске стратегије не предвиђа посебна средства, уместо тога рачуна се на ефикасније коришћење постојећих инструмената и фондова ЕУ. То значи да се могу користити средства Структурних фондова ЕУ (фондови који се за развој додељују државама чланицама, кандидатима и потенцијалним кандидатима) и средства Међународних финансијских институција.

Као што су се почетком XX века велике европске силе сучељавале на Балкану у настојању да изађу на Средоземље, а међу њима и САД пројектом Пловни пут Дунав-Јегејско море (1909), и данас Европска Унија настоји да Дунавском стратегијом ојача геостратешку позицију региона Црног мора повезујући га са Северним морем. Дунавски регион представља међусобно повезану област са хетерогеним економским капацитетима и регионалним разликама чиме јединствена стратегија поспешује интегрисани развој. Ово је од посебног значаја за Србију јер Дунав кроз нашу земљу протиче у дужини од 587,4 км.

Фусноте:

1 Пол Кенеди, Припрема за двадесет први век, 1993.

2 Види: http://www.dunavskastrategija.rs/srp/strategija/

3 Сарадња у дунавском региону има дугу историју. Дунавска комисија је основана 30. марта 1856. године. Прво седиште је било у Галцу (Румунија), а данас је у Будимпешти. То је била једна од првих европских институција.

4 Види:http://www.emins.org/sr/aktivnosti/projekti/dunav/o_dunavu.pdf

5 Текст академика Симе Ћирковића Границе, култура, европске интеграције (НИН, 1989) и данас, чак више него тада, дубином аргументације указује да "сви морамо учествовати настојећи да у свом делу Европе постигнемо оно што је европски Запад већ постигао, да за краће време и с мање напора прођемо оно што је он прошао“. Види: www.

6 Дејвид Мекензи, Апис, Дечије новине, 1989., стр. 134.

7 Изузетно вредан истраживачки допринос историографији у овој области дао је српски историчар и академик Мита Костић (1886 — 1980). Његова истраживања се углавном заснивају на неискоришћеним изворима у бечким и српским архивима. Види: www.

8 Примерци овог пројекта су нестали у току Првог светског рата, али се на основу извода из књиге The Danube-Aegean Waterway Project (1932) може анализирати техно-економски аспект решења према коме је Друштво планирало изградњу пловног пута (Извор: Водени мост Београд-Солун, пловни пут Морава-Вардар, Ецолибри, Београд, 1995)

9 Предрачунска вредност изградње канала на Великој Морави у дужини од 155,3 км била је 47.144 $/км, а слични канали у Немачкој 40.000 $/км, а пловног канала од Сталаћа преко Прешева до Солуна у дужини од 456,7 км износила је 111.425 $/км. Укупна предрачунска вредност изградње пловног пута Дунав-Егејско море, износила је ондашњих 66,400.000 $. Према данашњим ценама изградње великих канала, као нпр. Seine-Nord Europe Canal од око 2 милијарде € за 100 км, укупна цена изградње канала Морава-Вардар-Егејско море била би око 18 милијарди €.

10 Голгота и васкрс Србије 1914 - 1915 (Џон Рид, Земља смрти), Београд, 1986., стр. 396.

11 Поредећи податке за 2005. са подацима из 1990. године, број живорођених је опао за нешто више од 20%, док је број умрлих порастао скоро за четвртину (24,9%). Према процени Републичког завода за статистику, Србија је у 2007. години у односу на попис из 2001. године имала мање око 122.000 становника.

12 Извор: од 1718-1910. године, Трајан Стојановиц, Балканска цивилизација, Центар за геопоетику, Београд, 1995. стр. 145. Извор: од 1921-2002, Завод за статистику Републике Србије, Упоредни преглед броја становника (централна Србија), 2002.

13 Данас у сливу Мораве постоје само четири значајна хидроенергетска објекта укупне инсталисане снаге око 200 МW, док је хидроенергетски потенцијал само Велике Мораве 260 МW. Примера ради на делу Дунава кроз Аустрију у дужини од 350 км изграђене су девет проточне хидроелектране укупне инсталисане снаге 2.000 МW.

14 Ово је наслов трећег поглавља Истраживање природе и узрока богатства народа (1776), у чијем првом пасусу стоји: «Кад је тржиште веома мало, нико не може имати никаквог подстицаја да се потпуно посвети једном занимању, јер недостаје могућност замене целог оног вишка производа његовог рада, који прелази и надмашује његову потрошњу, за оне делове производа рада других људи који су му потребни.»

15 Лисабонски уговор, пуни назив Уговор из Лисабона о изменама и допунама Уговора о Европској унији и успостављању Европске заједнице, међународни је уговор који је потписан у Лисабону 13. децембра 2007. године с циљем решавања питања даљег институционалног функционисања Европске Уније. Лисабонски уговор допуњује постојеће уговоре о Еуропској унији и Еуропској заједници, не замењујући их. Уговор је ступио на снагу 1. децембра 2009. године.