Социобиолози тврде да је људско понашање резултат посебног еволуционог процеса у коме је генетска еволуција у двосмерној вези са културном еволуцијом. Присталице идеје генетског утицаја на понашање износе да су људски гени и људска култура повезани током хиљада и хиљада година. Ова хипотеза се назива коеволуцијом гена и културе и спаја друштвене и природне науке у једну нову дарвинистичку науку. Постоји и друго становиште, по коме су се сви крупни кораци људске културне еволуције од успона пољопривреде и државе до савремених индустријских система појавили недавно и нагло, а да би генетска еволуција могла да одигра неку улогу.

Можемо прихватити да је мало вероватно да биолошке промене могу играти неку важну улогу у културној разноврсности, јер негенетске силе као што су клима, земљиште, освајања, проналасци и ширење нових технологија имају доминантнију улогу. Проучавајући посебности културног и менталног рељефа југословенских земаља, Јован Цвијић је показао да “...географска средина утиче не само на општи ток историје, распоред разних цивилизација, на миграције, на етничку поделу, на положај и тип насеља, већ исто тако непосредно или посредно утиче и на психолошке особине становништва”. Синтеза три радне хипотезе "шумски екосистеми, клима, технологија, коју приказујемо на наредним страницама" указује на део сложеног система животне средине у коме се међусобно преплићу бројни, биолошки, економски и културни фактори људске популације и чији се односи током времена мењају.

Грделичка клисура са комплексом природних чинилаца представља у геоморфолошком, климатском и вегетацијском погледу специфично и за науку интересантно подручје. У пределу Грделице шумска и остала вегетација замењене су пољопривредним и другим културама, а остаци природне шумске вегетације су већим делом деградирани. Као вегетацијски појасеви, почев од најнижих надморских висина на обалама Јужне Мораве, нижу се узани појас врбово-тополових шума, који се наставља у храстов појас са шумом сладуна и цера те њихов регресивни стадијум деградације шуме белог граба и прилично сиромашна шума храста китњака. Најмоћнији појас у том пределу представља асоцијација српске шуме букве, кога гради планинска буква, док највише врхове планине Острозуба покрива субалпска букова шума. Да се Грделичка клисура одликује специфичним комплексом особина које су омогућиле очување и репродукцију реликтне вегетације, указује и реликтна терцијарна фитоценоза, шума букве са зеленичетом (Лауроцерасо-Фагетум) на Острозубу, врло значајна биљна заједница Србије која говори о прошлости флоре и климатским условима који су ту владали. Разумљиво да је флористички принцип у основи доминантан у фитоценолошкој анализи шумских вегетација, али могуће је применити и историјски метод користећи истраживања из неких других интердисциплинарних студија.

Нашој научној јавности мало познати историчар Трајан Стојановић, Американац српског порекла, рођен 1921. године, у својим бриљантним књигама о балканској цивилизацији даје “тоталну историју” народâ на Балкану. У деловима студија Балканска цивилизација (1967) и Балкански светови, прва и последња Европа (1994) овог научника налазимо корисне податке о српским шумама и климатским променама. За време И крсташког рата (1096) крсташима је требало осам дана да прођу кроз густе шуме долином Мораве, а седам векова касније, 1717, жена енглеског амбасадора при цариградској Порти провела је седам дана пролазећи истим путем кроз густе шуме. Најзад, један енглески мајор у својим успоменама с путовања по Балкану из 1829-1830, даје наговештаје скорог пропадања српских шума: ”Стално смо виђали најлепше храстове у пламену; при дну се исече рупа и у њој се запали ватра. То је најлакши начин да се искрчи земљиште”.

Узимајући у обзир оскудност података о обиму крчења шума пре 1830, као и извесну резерву за период после, Стојановић даје табеларни приказ пропадања балканских шума између 1830. и 1950. Тако је територијална распрострањеност шума у Србији, као проценат укупне површине износила: 1830 - 65%; 1850 - 50%; 1870 - 35%; 1890 - 22,5%; 1900 - 19%; 1910 - 15%; 1920 - 18%; 1930 - 20,5%; 1940 - 23%, и 1950 - 25,8%. Ови подаци указују на делимично успешне покушаје да се у Србији у првој половини 20. века обнове шуме; најновији расположиви подаци о попису шума, из 1979 (26%), говоре о поузданости Стојановићеве студије објављене 1967.

Кроз историју су многобројни фактори утицали на смањење шума на нашим просторима, а највише су то били пожари, градња кућа и путева, производња креча и ћумура, топљење метала, опадање нивоа подземних вода, извоз дрвне грађе, штета коју су наносиле домаће животиње и крчење ради повећања обрадивих површина. Неки од тих фактора били су изазвани порастом становништва и привредним развојем. Постоји један фактор о коме се и данас воде жучне стручне расправе, климатске промене. Глобална промена климе је данас предмет изучавања и расправа на највишим научним и државним нивоима, а за нас је овде интересантно питање колико су климатске промене утицале на пошумљеност. За разлику од историчара са других простора балканолози су се мање бавили климом као фактором историјских промена. Међутим, Трајан Стојановић у својим делима о историји, коју сматра “науком наука о човеку”, користећи грађу западних конзуларних архива даје значајне податке о климатским променама на Балкану, као што су на пример ови: "Јун 1601. - Балкан - обилне кише упропастиле су летину, а људи су се плашили ‘да ће се ваздух окужити’; Лето 1694. - северни Балкан - у једном молитвенику је записано: ‘Тако дођоше Турци до Варадина, али утекоше од јаких киша; четрдесет дана падаху кише у лето 1694’; Фебруар 1714. - Атина и острво Миконос - десет месеци није било кише; Септембар и октобар 1729. - Банат - киша и олује без престанка; Мај 1739. - Солун - недељу дана је падала киша.”

Ови и остали подаци о балканској клими у прошлости сигурно нису довољни, али подржавају теорију по којој је клима на Балкану била влажнија и хладнија од краја 16. до краја 18. века, а у Србији и до средине деветнаестог. Ово поткрепљују подаци о променама просечне годишње температуре на целом Балкану с тенденцијом постепеног отопљавања које даје Стојановић. На пример, просечна температура за Београд је у раздобљу 1888 - 1950. порасла за 0,7 степени Целзијуса; у периоду 1888 - 1916. износила је 11,1 степени Целзијуса, а у периоду 1917 - 1950. је износила 11,8 степени Целзијуса, док је у случају Загреба температура порасла за 0,6 степени Целзијуса (1872 - 1908. износила је 10,9 степени Целзијуса, 1909 - 1945. је износила 11,5 степени Целзијуса). Подаци о клими предела Грделице за период 1950 - 1962. дају средњу годишњу вредност од 11,0 степени Целзијуса, а карактерише је прелазни режим између умерено-континенталне и средоземне са специфичностима условљеним географским положајем, што пак утиче на стварање специфичних облика биљног света.

Земљиште и клима јужног Поморавља су још од античког доба били на Балканском полуострву најпогоднији за гајење конопље. Традиција конопљарства у лесковачкој котлини води порекло још од времена Херодота. Римљани су на месту данашњег Лесковца били заузели дарданско насеље у чијој се околини гајила конопља. Словени су, доселивши се у долину Јужне Мораве, наставили да гаје конопљу као што су то чинили у старој домовини, да би у време Немањине владавине ту била развијена и израда ужарије. У време Турака прерада конопље у лесковачкој котлини је постала локална мануфактура, запошљавајући сиротињу која је израђивала кудељне артикле.

Али пре него што створе богатство људи морају да се науче да раде заједно, јер ако хоће да напредују неопходно је да развију нове форме организације. Све економске активности спроводи група, а не појединац, зато је економски раст повезан и с технолошким развојем. Први лесковачки индустријалци су 1890. у пределу Грделице, у атару села Козара, на истоименој реци, подигли један од првих индустријских погона за израду вуненог гајтана, ондашњег основног текстилног артикла трговаца балканских земаља. Ово потврђује теорију културног материјализма, да се велики преображаји људске културе могу објаснити прилагођавањем еколошким и економским условима. Од кудеље и вуненог гајтана до лесковачког шајка и сукна индустријски талас је "запљуснуо“ лесковачку котлину створивши већ 1908. године највећу фабрику вунених тканина на Балкану.

Међутим, технолошким развојем до краја века дошло је до драматичних промена, наиме, повећање друштвеног богатства не постиже се више у текстилној индустрији. Ипак, антрополошко гледиште о постојању културних сила којима се могу објаснити друштвене промене даје извесну наду. Друштва понављају технолошке развојне циклусе преко демографских промена и интензивнијег коришћења природних богатстава, од умереног степена до чак граница еколошке катастрофе. Према тој теорији културног преображаја наш балкански предео након првог, пољопривредног, и другог, индустријског, таласа може запљуснути трећи талас, нека нова технологија или извор богатства, и тако покренути нов просперитетнији привредни циклус.

Антрополошка и психолошка проучавања пружају доказе о дубоко усађеној људској природи која је заједничка свим народима. Зато мале промене у односу човека и природе неће битно изменити културу уколико не утичу и технолошки, социјални и економски чиниоци, на шта указује и непроменљивост граница балканских културних области у многовековном ходу од “прве” до “последње“ Европе.

Србија се на почетку друге деценије 21. века налази пред изазовом наставка процеса "позајмљивања”, који је започео крајем 19. века и који се интензивирао после Првог светског рата када су поред машина за производњу у земљу почели да стижу и страни стручњаци. То је развојни модел којим је индустријализам кроз 20. век створио једнообразне друштвене и политичке структуре у земљама с различитим културама. Маркс је у предговору првог издања Капитала (1867) то изнео кроз тврдњу да “земља која је индустријски јаче развијена показује слабије развијеној земљи само слику њене сопствене будућности” (Капитал - Критика политичке економије, Карл Маркс, 1964: 8). Српски град који ће у овој малој студији случаја послужити као пример јесте Лесковац, чији је привредни успон започео револуцијом продуктивности. У културним приликама Османске командне привреде с краја 18. и кроз 19. век у Лесковцу се формирала млада класа трговаца, оних који су у детињству чували стоку, у младости надничили да би се прехранили, били чорбаџиски покућари и постајали трговци купујући турска имања након ослобођења и њиховог исељавања. Први индустријалци на прелазу 19. и 20. века запошљавали су прединдустријску радну снагу патријархалне сеоске средине формиране четири века под доминацијом Османске царевине. Лесковачки трговци кудељом, ужаријом и гајтаном оснивањем првих индустријских погона за производњу гајтана (1884, 1890) и удруживањем у прву фабрику вунених тканина (1896) положили су основе првобитној акумулацији капитала. И после Првог светског рата, захваљујући свим развојним факторима, Лесковац је наставио снажну индустријализацију. У граду и околини 1929. године је радило: девет текстилних предузећа, две фабрике сапуна, млин, фабрика гуме, две фабрике црепа и цигле, фабрика пива, две парне стругаре, електрична централа и фабрика зејтина. Новинар београдске Политике (17.07.1929) пишући о једном лесковачком индустријалцу који одлази у фабрику расклиматаним фијакером, запажа: "Сав свет је обузет неком врстом индустријске грознице. Једнако се калкулише на милионе. Динар се овде цени и о њему се говори само озбиљно. Све има свој однос према динару.” Не рачунајући запосленике у трговинама, банкама, занатским радњама, као и ученике у привреди, у тридесетим годинама лесковачка индустрија запошљавала је око 3.000 радника, створен је “Српски Манчестер”. Уз домаћу индустријску радну снагу друге генерације, лесковачка текстилна индустрија је запошљавала и стране раднике и стручњаке. Потпун попис ових других није сачињен, али је вредно поменути бар неке: Јан Хораковски - Чех, предионички мајстор; Франц Пејхал - Чех, шеф апаратуре; Вилем Пушман - Чех, текстилни техничар; Емил Хубач - Чех, текстилни техничар; Јосиф Вашек - Чех, текстилни мајстор; Данило Варга - Мађар, текстилни мајстор; Карло Гајер - Чех, текстилни мајстор; Александар Розентрунг - Аустријанац, текстилни мајстор; Јозеф Буркерт - Чех, ткач; Георг Шваб - Немац, мајстор за плетење.

Србија је, међутим, завршетак хладног рата на крају 20. века и неизбежан процес друштвене трансформације дочекала неспремно. Привредна криза Југославије осамдесетих година, распад заједничке државе, ратови и међународне санкције поништили су привредна постигнућа Србије из социјалистичког периода. Физички обим индустријске прозводње је у 1991. био на нивоу 1980, а инфлација у 1993. години је привреду административног дела јужне Србије с центром у Лесковцу “заковала” све до 2000. године на 50% нивоа из 1980. Економска штета у Србији од НАТО бомбардовања процењује се на око 30 милијарди долара, а незваничан број жртава креће се између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Србија се на почетку 21. века нашла у стању војно поражене и политички недовршене државе са девастираном привредом.

Применом традиционалних економских индикатора и једног индикатора одрживог развоја може се дати слика Србије као земље са највећим регионалним разликама у Европи. Компарацијом годишњих резултата социо-економског развоја земаља Балкана према вредности међународно широко прихваћеног индикатора одрживог развоја индекса људског развоја (Human Development Index - HDI) за 2004. добијају се следећи показатељи успешности. На листи земаља чланица УН (177) највише је рангирана Хрватска (44) са HDI 0,846, а за њом следе: Бугарска (54) са HDI 0,816; Румунија (60) са HDI 0,805; Босна и Херцеговина (62) са HDI 0,800; Македонија (66) са HDI 0,796; Албанија (73) са HDI 0,784 и Србија (75) са HDI 0,775 (Human development Report, 2006: 284). Анализа помоћу овог индикатора вреднује ниво развијености између земаља тако што његова нижа вредност директно указује на лошији квалитет живота. Регионално истраживање индекса људског развоја за Србију посебно указује на забрињавајуће заостајање јужног дела (Јабланички округ) са Лесковцем као административним центром. Квалитет живота у Лесковцу, вреднован овим индикатором за период 2002-2004, износио је 0,563, што је далеко испод албанског просека. Поред тога, јаз између најнеразвијенијих и најразвијенијих општина у Србији, стваран у деценијама прошлог века, додатно се продубио после 2000, о чему говори следећа компаративна анализа. Наиме, анализа нивоа развијености општина, применом индекса развојне угрожености (IRU), показује да је према економској, демографској, образовној, инфраструктурној и еколошкој димензији развоја Јабланички округ (IRU - 134%) 6,8 пута развојно угроженији од Града Београда (IRU - 19,8%). Такође, према степену регионалне развијености (СРР) општина у Србији (СРР - 100) Јабланички округ има највећи регионални несклад, јер је степен развијености Града Београда (146) скоро три пута виши у односу на Јабланички округ (СРР - 53). И у земљама старим чланицама ЕУ најнеразвијеније регије су неразвијеније од најразвијенијих, али не за два или више пута. Новим чланицама и кандидатима за ЕУ препоручује се стога да индекс развојне угрожености умање бар до односа један према три. Ако настави да бележи досадашње стопе (не)раста, вишеструко ниже од стопа у најразвијенијим регионима Србије, лесковачка привреда неће моћи пре краја овога века да достигне “срећну” 1989, као последњу годину “благостања” пре распада СФРЈ.

Данас, на почетку друге деценије 21. века, привреда Лесковца се налази изван европских токова стандардизације, што је најзначајније начело индустријализма. Начело стандардизације и у њему интегрисан процес "позајмљивања” најбоље је дефинисао Акио Морита, председник мегакомпаније Sony, следећим речима: јапанска индустрија је дипломирала на америчкој школи за производњу, од Америке смо научили основне појмове о технолошкој производњи, контроли квалитета, техници рачуноводствених послова, као и све методе савременог индустријског менаџмента. Иако је Јапан просторно удаљен од Србије, може послужити као друштво за поређење, јер је процес индустријализације у Јапану започео у време блиско нашем и наступио такође са закашњењем у односу на западноевропска друштва. У Јапану се процес "позајмљивања” одиграо тако што су самураји постали класа индустријалаца трансформишући своју бусхидо ратничку етику у бизнису, наиме, заменивши страсти економским интересом. Свуда где је допирао талас индустријализма, са идентичном опремом, технолошким поступцима и административним управљањем обликовао је друштва на идентичан начин, немилосрдном применом начела стандардизације. Средином 19. века Карл Маркс је писао о условима рада у енглеским текстилним фабрикама, а пола века касније на исти начин је о “Српском Манчестеру” Лесковцу писао новинар и политичар Драгиша Лапчевић. Након посете лесковачким фабрикама 1910. године Лапчевић је писао о огромној маси пролетаризоване и полупролетаризоване сиротиње која је попуњавала лесковачку радну пијацу, због чега је надница била веома бедна, радно време веома дуго а услови рада ропски и убиствени. У текстилним фабрикама Лесковца дневни рад је трајао 13, а ноћни 11 сати без одмора, при чему су ангажовани и жене и деца. Положај радника у тадашњој лесковачкој индустрији је сигурно био лош, оно што је изазивало радничко незадовољство била је жеља капиталистичких послодаваца да исцеде из њих и последњи грам продуктивности. Међутим, на тим основама су Марксови пролетери за сто година у најразвијеним државама Европске Уније постали богата средња класа. Политика Европске Уније, којој Србија географски гравитира, ослања се на НАТО савез на челу са САД и концепцијски је утемељена на новцу, потрошњи и сталном привредном расту са цикличним привредним кретањима. Још је Адам Смит дао суштину разумевања долазећег индустријског света у коме ће средњевековна страст славе бити замењена интересом. У свом делу Истраживање природе и узрока богатства народâ (1776) написао је често цитирану мисао: "Не очекујемо ручак од наклоности месара, пивара или пекара, већ од њиховог чувања властитог интереса. Не обраћамо се њиховој хуманости, и не говоримо им никада о својим потребама, већ о њиховим користима" (Адам Смит, Истраживање природе и узрока богатства народа, 1998: 40). У историјском ходу између својих и туђих националних потреба и користи, од земље закаснелог развоја са почетка 20. века Србија се у првој деценији 21. века претворила у државу са регионима заустављеног развоја.

Фусноте:

1 Текст који следи, до одељка “Закаснели и заустављени развој” који је нов, је мој интегрални чланак “Оглед о друштвеном инжењерингу: Грделица балкански предео” објављен у часопису Лесковчанин, лист научни и књижевни /Лесковац/, број Ц/13-14, фебруар 2001.

2 За боље разумевање међусобних односа између друштава у целини или њихових структура могу помоћи метафоре из других научних дисциплина. За разлику од биолошких система, где је у еволуцији укрштање између врста ретко, код друштвених система је размена информација кроз процес "позајмљивања” уобичајена.

3 Колико је лесковачка индустрија била интегрални део привреде земље довољно говоре подаци из, вероватно, најбоље студије о околностима закаснелог развоја Србије: Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815-1941, Београд: Цлио, 2004, стр. 290: “Између 1922. и 1930. године 23.353 страна држављана из око тридесет земаља добило је радну дозволу у Краљевини СХС, што је одговарало квоти од 4,7% укупног југословенског радништва. Највише их је дошло из Чехословачке (6.130), Италије (4.592), Аустрије (4.541), Мађарске (1.641) и Немачке (1.115).”

4 Индекс људског развоја (HDI) развијен је на основу методологије УН и редовно се објављује у годишњим извештајима (Human Development Report). Састоји се од три кључна индикатора: очекиваног трајања живота, нивоа образовања и GDP (бруто друштвени производ). Индекс људског развоја је сложен показатељ који допуњује постојеће социо-економске показатеље указивањем на разлике у развијености између земаља на директан начин.

5 HDI за Србију и њене регионе преузет је из истраживања: Индекс хуманог развоја, Београд: Републички завод за развој, 2004. Напомена: Према Human Development Report 2006, Јабланички округ (HDI - 0,563) налазио се на 130. месту земаља, у рангу између Коморских острва (HDI - 0,556) и Боцване (HDI - 0,570). "Боље“ рангиране земље, све са азијско-афричке листе, биле су: Камбоџа (HDI - 0,583), Gabon (HDI - 0,633) i Vijetnam (HDI - 0,709).